Izvor: NoviMagazin.rs, 17.Avg.2016, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jelka Jovanović: Jedan je Bolt, a i Novak
Sedmica torture. To je najkraći raport sa aktuelnih Olimpijskih igara u Brazilu. Da budemo jasni: tortura srpskih navijača, ponukanih zvaničnicima, nad srpskim sportistima.
Počelo je antologijskim porazom Novaka Đokovića na startu turnira; nije stvar promenila ni činjenica da je bio povređen i da je nadahnuti Argentinac Huan Martin del Potro stigao do finala, meljući usput I i Nadala, a zamalo i starog-novog pobednika Endija Mareja u finalu. Suze poraza i prebrz odlazak >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << iz Rija su na sat-dva utišale gnev. A onda je idol počeo da tone u blato.
Potom je ovogodišnja naša “maskota”, barjaktarka Ivana Maksimović Anđušić ciljala u metu taman tu negde oko 19. mesta, gde se nalazi na svetskoj rang-listi. Posle su promašili i ostali, za par mesta gore-dole. Nije ni čudo, od njih se tražilo zlato. Kao i od veslača. Vaterpoliste zamalo sami da eliminišemo sa turnira posle dva remija na početku; sad su po volji naciji kad su u polufinalu. Ali, pod uslovom da donesu zlato!
Saša Đorđević je unapred proglašen megagubitnikom, kao i njegova koleginica Marina Maljković... Jedino su se odbojkašice i njihov selektor Zoran Terzić provukli bez većih ozleda jer su uprkos porazima brzo stigli do prvog cilja, četvrtfinala, a potom i polufinala.
Može se među 103 olimpijskih predstavnika Srbije na Igrama u Riju naći još mnogo “krivaca” koji nisu u prvoj polovini nadmetanja osvojili bar polovinu od paniranih pet, osam, deset, 14, pa čak i 18 medalja (ministar sporta i omladine Vanja Udovičić). Primerice, prošlu zlatnu devojku Milicu Mandić dočekaće topli zec, iako ovih meseci nema ni približno šansi da ponovi uspeh iz Londona. Kao, uostalom, što mnogim velikim sportistima u Riju i pre Rija nije polazilo za rukom.
Jedan je Majkl Felps. Jedan je i Jusein Bolt, mladi Brazilac De Palma je biser. Poput Milice 2012. Jedan je, da se ne lažemo, Novak Đoković. Jedna je i Ivana Španović. I Štefanek. Medalje su tu i sada, i drugi put, najslađe olimpijske, ali i evropske, svetske, balkanske. U odbojci, košarci, vaterpolu, atletici, streljaštvu, kajaku... Ponekad našima, neuporedivo češće drugima.
Onima koji u sport ulažu mnogo više od obećanja neopravdano velikih nagrada za olimpijske medalje, onima koji sportiste paze i gaje od malih nogu, koji prave čitave mini-sportske nacije. Onima kojima je sport više od sporta, način života. Tu obećanje nagrada mimo postolja ne pomaže, naprotiv, odmaže taj poveliki kamen u patikama, žulja. Posebno u sportovima u kojima nema vrtoglavih fudbalerskih zarada. Onima koji ne brinu samo o snazi mišića već i o snazi volje.
Nije čudo što je u Srbiji sportska psihologija neka vrsta vradžbine, kao da je, daleko bilo, doping, a ne neophodna stručna pomoć mladim, predanim talentima da se izbore sa svim izazovima i sportskim alama. Ali ne, ta se nauka ovde ne uči. Ni u sportu ni u ostalim, manje ili više važnim životnim veštinama. Ovde je jedina sportska psihologija poklič “donesi, bre, zlato!”, bez priznanja sportistima koji su predano radeći ispunili normu i stali rame uz rame u Riju s najboljim svetskim kolegama.
