Izvor: NoviMagazin.rs, 10.Apr.2019, 13:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jelka Jovanović: Bolna neprijatnost
Sa distance, sa ironijom koja je ponekad na granici crnog humora, Kapuščinjski slika “božansku carevinu”, u kojoj jedna jedina ličnost odlučuje o svemu, piše Ljubica Rosić u pogovoru knjige “Car” (u Poljskoj objavljena 1978, u Srbiji 2018. u produkciji “Samizdata” B92) poljskog novinara i pisca Rišarda Kapuščinjskog, koju je prevela do savršenstva.
Ljubica Rosić u pogovoru citira još nekoliko svedočenja koja je autor dobio iz najbližeg kruga dvoranina >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << Hajla Selasija, kao ovo: “...mišljenje je u ono vreme bilo bolna neprijatnost, čak mučna defektnost, a svetli i visoki gospodar, u svojoj neprestanoj brizi za dobro i ugodnost podanika, uvek je nastojao da ih zaštiti od neprijatnosti i defektnosti”.
Tom njenom izboru dodajmo još jedan: “Reći ću otvoreno, plemeniti gospodar više je voleo loše ministre. Više ih je voleo zato što je naš gospodar voleo da predstavlja pozitivan kontrast. A kako bi mogao da predstavlja pozitivan kontrast ako je okružen dobrim ministrima? Narod bi izgubio orijentaciju...”
Gornji citati su prikaz iz prve ruke poslednjih decenija vladavine etiopskog cara Hajla Selasija, na osnovu zapažanja njegovih najbližih saradnika, podanika, sluga, svejedno, jer apsolutistička monarhija trpi svako od tih zaduženja. O kojima, jasno, odlučuje, sam monarh. O postavljenju i kraju mandata, životu i smrti nameštenika.
Srbija nije monarhija i bilo bi netačno reći da nema izbore i institucije koje iz/glasavanjem biraju i postavljaju funkcionere, a onda i činovnike. Nije ovo Afrika pre pola veka već Evropa na kraju druge decenije prvog veka trećeg milenijuma. Srbija nije monarhija i nema vrhovnu ličnost koja je vlasna o svemu da odlučuje. Srbija je republika u kojoj su tri vlasti ravnopravne, parlament kao najviše predstavničko i zakonodavno telo, Vlada i predsednik kao predstavnici izvršne vlasti, te sudska, kao samostalna po slovu Ustava i zakona. I četvrta, kontrolna, u vidu nezavisnih institucija.
Pa ipak, već se godinama stiče utisak, a posebno posle poslednjih predsedničkih izbora, da se sve odluke donose samo na jednom mestu. I ne samo na jednom mestu nego da ih donosi samo jedna ličnost. O tome ne svedoče samo posmatrači koji mogu biti, a često i jesu, pristrasni, već i direktni učesnici u igri odlučivanja, najbliži državni i partijski saradnici koji uvek naglašavaju da će – predsednik odlučiti. O vanrednim izborima, o problemu građana zaduženih u švajcarskim francima... Ili o Kosovu.
Može biti da je utisak pogrešan, da predsednik Srbije sledi Ustav i Zakon, a da greše oni koji ga okružuju prepuštajući njemu da prelomi kad se mora. A on, šta će, lomi! Može biti i da mediji blagonakloni vlasti čine predsedniku medveđu uslugu preuveličavajući njegov značaj. Napokon, može biti da i opozicija greši kad misli da o svemu u zemlji Srbiji danas odlučuje jedan čovek. Možda su, na kraju, svi koji misle malo drugačije neprijatni i defektni. Problem je, međutim, što je to nemoguće razlučiti, uprkos činjenici da u Srbiji zakonito radi više hiljada medija, uz sijaset društvenih mreža i alternativnih izvora obaveštavanja. Izvesno je jedino da je sve to zajedno “bolna neprijatnost” koja prerasta u sve izgledniji sukob pristalica i protivnika.
