Izvor: Politika, 05.Apr.2011, 00:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jedno novo iskustvo
Privatizacija „na naš način” je, na primer, jedno novo iskustvo
Odlučio je da više ne gleda TV program. Daljinski upravljač, koji je na njegove nerve i mozak sve više delovao kao okidač besa, zaključao je u orman. Ali, pošto je pre toga dve-tri decenije, od detinjstva, bio TV zavisnik, odvikavanje od tog bolesnog stanja predstavljalo je dugotrajan proces.
Tokom tog odvikavanja dešavalo se da je, u bilo koje doba dana ili noći, prosto morao da odgleda bar >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pet-šest minuta programa.
Bio je svestan svog problema i da bi napravio kakav-takav korak ka izlečenju, poništio je memoriju sa kanalima i naštelovao novi izbor od samo pet stanica. Nijedna od tih pet nije imala u repertoaru vesti, niti, daleko bilo, političke emisije, niti, da se pomerim s mesta, banalne i vulgarne TV serijale i muzičke emisije, niti, pu, pu, rijaliti šou programe, niti, da se povučem za uvo, takozvane okrugle stolove vlasti i opozicije... pa čak ni sportske prenose – posebno fudbalskih utakmica. Novih pet kanala bilo je sastavljeno od putopisnih reportaža, emisija o svetu životinja (mada su mu se i one katkad činile surove i krvoločne) ili onih koji su govorili o nastanku vasione, neobičnim otkrićima i novostima iz oblasti nauke i tehnike.
Jednog od tih kriznih dana ispunjenih trenucima slabosti, otvorio je škripava vrata drvenog ormana, izvadio iz njega daljinski i drhteći uključio televizor. Ugledao je neverovatan prizor: na ekranu je video čoveka koji je upravo skakao sa visine od deset metara u gumeni bazen sa samo trideset centimetara vode! Nakon uspešno izvedenog poduhvata taj hrabri skakač (ili možda pre ludi!) na pitanje zašto je to učinio odgovorio je vrlo kratko i jasno: „Zbog jednog novog iskustva!”
Sledeće noći, u trenutku nove apstinencijalne krize, dugo se prevrtao po krevetu pokušavajuću da ne popusti i ne uključi TV.
Ipak, poklekao je. Bilo je tri sata posle ponoći, a na onom istom kanalu, gde je upoznao ludog čoveka koji skače sa visine trospratnice u bazenčić sa nešto vode, sada je ugledao novog sličnog „junaka”. Radilo se o čoveku koji je odlučio da na arktičkom krugu, na minus sedamnaest, skoro go golcat (imao je samo šorts) istrči maraton od 42 kilometra! Pored lude glave, ono što je spajalo „junaka trkača” sa „junakom skakačem”, bio je isti odgovor na pitanje zašto se odlučio na taj poduhvat. Dakle, zašto? Odgovor je bio: „Zbog jednog novog iskustva!”
Treće noći čekalo ga je još neverovatnije „sticanje novog iskustva”. Neki Finac ušao je u saunu i izdržao sedam paklenih minuta na temperaturi od 140 stepeni Celzijusa! (A voda ključa na 100!)
Sve u svemu, sva trojica su preživela i svaki je na svoj način stekao je „jedno novo iskustvo”. Ugrozili su samo sebe. Naučnici koji su prisustvovali tim eksperimentima nemoćno su rekli da nauka nema objašnjenja, da je to poraz zdravog razuma i zdrave logike.
Gorko se osmehnuo.
Setio se primera iz svoje zemlje, svoje okoline. Naši „junaci” nisu skakali u plitki bazenčić sa visine od deset metara, nisu probali da ne proključaju i izgore u sauni na plus 140... Oni su činili neverovatne stvari, ali... ni najmanje nisu ugrožavali sebe. Međutim, zbog njihovih „podviga” stotine hiljada ljudi osećalo je (i još uvek oseća!) teške, ponekad i tragične posledice.
Privatizacija „na naš način” je, na primer, jedno novo iskustvo. I tako, proda se fabrika – jedna, druga, treća... pedeset peta, bez posla ostanu čitavi gradovi. Šta ljudi jedu? Kako se greju? Kako školuju decu? Ko je kriv za njihov užas? Nema krivca. Ima samo objašnjenje da se prošlo i prolazi kroz jedno novo iskustvo.
Formiraju se ekspertski timovi, šansu da vode državne poslove i postanu premijeri, ministri, direktori velikih preduzeća, javnih ustanova... dobijaju ljudi nedovoljno kvalifikovani i neopremljeni potrebnim diplomama (čak pojedinci i bez ikakvog radnog iskustva). Kako? Zašto? Nije valjda samo zbog pripadnosti nekoj grupi, partiji, udruženju? Da li je i to zbog „jednog novog iskustva”?
U krajnjem očajanju veliki pesnik Vladislav Petković Dis davno je napisao: „Nema smisla remetiti besmislenost u svom toku”.
Da li smo dotle stigli?
U svakom slučaju, ostaje nam neumitno pitanje: šta je naše sledeće novo iskustvo?
Ivana Mihić
objavljeno: 05.03.2011.
