Izvor: Politika, 16.Sep.2010, 00:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jednaka prava – nejednake obaveze
Na Beogradskom univerzitetu se, u proseku, materijalni troškovi pokrivaju sa 50 odsto iz sopstvenih prihoda
Kako ide rasprava o ravnopravnosti, odnosno neravnopravnosti državnih i privatnih univerziteta ne bi me iznenadilo da se uskoro pojave zahtevi da se državi zabrani osnivanje državnih fakulteta, odnosno da se ukinu postojeći državni fakulteti ili da se njihov broj svede na minimum. Ako se to prihvati, jasno je da bi privatni interes postao jedini način ispoljavanja javnog, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odnosno nacionalnog interesa u obrazovanju.
Da prvo razjasnimo pitanje: da li su privatni univerziteti u neravnopravnom položaju zato što se državni univerziteti finansiraju i iz budžeta, i iz prihoda svojih usluga (samofinansirajući studenti, projekti, izdavačka delatnost, inovacioni kursevi...).
Valja se podsetiti činjenice da su samofinansirajući studenti postojali i u SFRJ (dobrih četrdesetak godina) kada nije bilo privatnih fakulteta. Već tada je bilo jasno da visoko obrazovanje nije javno dobro koje svi zainteresovani mogu da koriste – da svi zainteresovani budu na budžetu. Isti bi slučaj bio ako bi sada ukinuli budžetsko finansiranje i uveli vaučere.
Kada je u pitanju zahtev za uvođenje vaučera, zaboravlja se da u visokom obrazovanju postoji rivalitet: država finansira samo one najbolje – koji su to pokazali na prijemnom ispitu i kroz dalje studiranje (do diplomiranja) i to u broju koji odgovara nacionalnom interesu. Uostalom, u Ustavu Srbije u članu 71. to je dobro definisano: ,,Republika Srbija omogućuje uspešnim i nadarenim (jasno je da nisu svi uspešni i nadareni – B. M.) učenicima slabijeg imovnog stanja (jasno da imućni tu ne spadaju – B. M.) besplatno visokoškolsko obrazovanje, u skladu sa Zakonom”.
Prema tome, svi koji polože prijemni ispit i daju godinu za godinu do diplomiranja biće na budžetu. Znači, svi potencijalni studenti imaju istu šansu. Zašto bi ostali – koji nisu prošli prijemni za budžetsko studiranje bili u neravnopravnom položaju? Nije valjda zato što su im roditelji plaćali porez državi? Međutim, u ovom slučaju ravnopravnost se obezbeđuje uspehom na prijemnom ispitu i polaganjem predviđenih ispita iz godine u godinu. Uostalom, i samofinansirajućim studentima je omogućeno da pređu na budžetsko studiranje – ako daju sve ispite.
Sopstveni prihodi univerziteta i fakulteta uvedeni su u sistem finansiranja da bi se država rasteretila obaveza i da bi se ta sredstva mogla usmeriti na fakultete i univerzitete koji imaju manje sopstvene prihode. Na Beogradskom univerzitetu se, u proseku, materijalni troškovi pokrivaju sa 50 odsto iz sopstvenih prihoda. Da li je to loše? Nažalost, država ni tako smanjenu obavezu za finansiranje materijalnih troškova ne ispunjava, pa su na mnogim fakultetima dovedeni u pitanje elementarni uslovi za odvijanje nastave (da ne govorimo o bibliotekama, laboratorijama...). Da li su po tom osnovu državni univerziteti u povlašćenom položaju? Državni fakulteti do sada nisu imali slobodu da vode politiku zarada koristeći sopstvene prihode (povećanje je ograničeno do 30 odsto u odnosu na ono što daje država). Istovremeno svi očekuju da na fakultetima imaju najbolje mlade asistente i najbolje profesore. Da li u taj povlašćeni položaj spadaju plate nastavnika i saradnika?
Država je kroz privremene dozvole omogućila rad privatnih fakulteta, a da, u mnogim slučajevima, ni jedan uslov za rad tih fakulteta nije bio ispunjen (profesori, prostor, oprema...). Danas kroz akreditaciju – ispunjenjem formalnih uslova, skoro svi privatni univerziteti su legalizovani. Istovremeno, pojedini privatni univerziteti i fakulteti imaju na desetine odeljenja po zemlji Srbiji – iako po uslovima akreditacije to ne bi mogli imati. Ko je ovde u neravnopravnom položaju? Sa druge strane, od 2005. godine naovamo na stotine studenata je magistriralo i doktoriralo po skraćenom postupku na privatnim fakultetima i univerzitetima. Veliki broj njih je odlukom rektora (odnosno vlasnika) privatnih univerziteta promovisan u nastavnike iako nemaju ni jedan rad iz oblasti koju predaju, niti su se bavili nastavničkim pozivom! Da li je neko postavio pitanje kvaliteta ovakvih magistarskih i doktorskih radova? Ko je onda u neravnopravnom položaju?
Na svu sreću tržište je počelo da deluje – vrednujući diplome različitih fakulteta. Da li je u tome problem? Da li je problem u činjenici da državna administracija ne može više da zapošljava nove ljude, pri čemu poreklo diplome nije bilo bitno? Šta bi se desilo kada bi država Srbija, kao Grčka, donela odluku da u državnoj službi mogu da se zaposle samo oni koji su diplomirali na državnim fakultetima? Zašto ne bismo, na kraju, počeli sa rangiranjem svih fakulteta i univerziteta u Srbiji?
Profesor Ekonomskog fakulteta BU
Branko Medojević
objavljeno: 16.09.2010.
