Izvor: Politika, 13.Sep.2010, 23:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jedna sramna zabrana
Šta se dešava kad gradonačelnik u jednoj našoj varoši zabrani direktorima javnih ustanova da daju izjavu za medije
Vrlo davno u carskoj Rusiji gradske novine su objavljivale jedino zvanična akta i saopštenja gradonačelnika. Ali već polovinom 19. veka, društvena misao je u toj do tada nazadnoj zemlji sazrela i novine su počele da objavljuju zamisli i želje građana. Običan čovek je stupio na istorijsku pozornicu. Na tu scenu stupio je tada i novinar, čuvar javnog morala od >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kriminalaca ali i od zabludelih nosilaca vlasti...
Onda je stvoreno u 20. veku napredno ali jednopartijsko društvo. Neopazice su nosioci političkog monopola vratili novine na doba od pre 1860. u carskoj Rusiji. Novine su postale glasnogovornik sekretara komiteta i gradonačelnika.
Pobuna studenata 1968. u Srbiji, događaji za vreme liberalizma i jačanje novinarskog staleža osamdesetih i devedesetih godina, stavili su tačku na prerogative gradonačelnika zaključane u kule od slonovače. Direktori preduzeća i javnih ustanova koji su kopirali „vlasnike društva” i od nasrtljivih novinara čuvali u tajnosti sve ono što se po firmama zbiva, morali su da stanu pred lice javnosti. Postepeno su se navikli da najavu novinara na kapiji prihvataju kao nužnost nove demokratske atmosfere...
Mislili smo da su događaji sa početka 21. veka definitivno učvrstili stečenu otvorenost vlasti prema javnosti i medijima. Davno je pala u zaborav ona izjava jednog novinara iz birokratske epohe: „Čuvali su sve činjenice o firmama, nas novinare su izbacivali sa kapija svojih oružjem zaštićenih tvrđava, držali su nas kao svinje na valovu”... Verovali smo da je to sve zaboravljeno iskustvo iz davne ranocarističke prošlosti...
Ali, gle – udruženje novinara Srbije saopštava nedavno u jednom svom protestu da je gradonačelnik u jednoj našoj ne maloj i ne beznačajnoj varoši „zabranio svim direktorima javnih preduzeća i javnih ustanova u gradu da daju izjavu za medije bez njegove prethodne saglasnosti”.
Pošto protestuju novinari, a ne direktori, privrednici, vaspitači, umetnici, stvar liči kao na udar po novinarima i kao pokušaj da se novinari vrate za svinjski valov gde ih je birokratija držala... Ali tu nije reč o napadu na novinare! Tu je reč o napadu na vodeće nosioce javnih ovlašćenja u gradu. Za gradonačelnika, direktori škola ne smeju davati izjave o poslovanju svojih vaspitnih ustanova. Oni, ako im novinar zatraži izjavu, moraju da se prijave za audijenciju NJ. V. Gradonačelniku, da mu pismeno saopšte novinarska pitanja, pa da ovaj svevideći genije smisli šta i da li uopšte da se odgovori. Tako je i sa direktorima biblioteka, pozorišta, obdaništa i gradske čistoće. Ako neko upita ovoga o kontejnerima, direktor čistoće ne sme da odgovori nego mora kod tatice da ga umoli sme li išta da rekne.
Što je još grđe, vođe privrednih asocijacija ne smeju da odgovaraju ni reklamne poruke nego se sve mora formulisati „tamo gore”. Naravno, nije reč samo o privrednicima nego i direktor lokalne radio i TV stanice i lokalnog lista moraju pitati njegovo blagorodstvo šta se sme a šta ne sme.
Ružno je svaku manifestaciju nedemokratičnosti proglašavati za fašizam. Ali izučavajući Gebelsov rad sa štampom, saznao sam da je iz ministarstva propagande u Berlinu, svakog jutra slat širom države u sve radio-stanice i novine akt zvani „Parole za štampu”. Tu se na primer zabranjivalo da se objavljuju fotografije sa zasedanja partijskih foruma tako da se pred učesnicima vide flaše. U narodu to stvara utisak da oni pijanče, a to su u stvari isključivo flaše sa mineral-vaser. I sve tako po detaljima.
Poučan je ovaj primer. Gebels je mrtav ali ,,gebelsizam” živi. Zato eto gradonačelniku lepog primera. Da ga ne bi direktori zagušili šta smeju da izjavljuju a šta ne smeju, stvar će se uprostiti ako se svako jutro pošalju cirkularno svim direktorima „parole za štampu”. Tu će biti misli gradonačelnika date u lekovitim pilulama.
Krajnji cilj je, naravno, opet vratiti stvari na doba od pre 1860. kada su opštinski listovi bili zbornik akata i odluka administracije. Naravno, kad bismo bili protivnici demokratije, što, nadam se, nismo.
Raša Popov
objavljeno: 14.09.2010.
