Izvor: Politika, 05.Avg.2010, 01:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jedna paradigma: Olivera Jeftić
Kod umetnika ne očekujemo da na licu vidimo radost, kod sportista gotovo da to obavezno očekujemo
„Bravo, Olivera!” piše u novinama. Šesto mesto u Evropi nije malo, i nije često. Već skoro dvadeset godina Olivera Jeftić je vrhunska sportistkinja i godinama naša najbolja atletičarka. Iz godine u godinu ne uzimajući predah, retko odustajući – tek onda kada čaša prelije meru, kada zamor tela dođe po svoje, ona trči za nas. Da se ne pita i telo, verujem da Olivera >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nikada ne bi odustala. I kada se plasira manje od planiranog i očekivanog, ona izgleda razočaranije od bilo koga, pa i od nacije koja retko prašta neuspehe, a gladna je uspeha, najčešće nerealnih.
Olivera je vrhunska sportistkinja u svakom smislu, i ako bi trebalo đacima davati primere iz patriotizma Olivera bi mogla biti taj primer, a ne nekakvi mitski Obilići. Neka oproste svi drugi, od Vere Nikolić, preko Topića, sve do Nađe Higl i Čavića, jer su svi oni maksimalno ulagali (i ulažu) i duh i telo, svakodnevno iz godine u godinu, da bi pomerili lestvicu za centimetar, napravili brži korak za sekund, zaveslaj za delić sekunde.
Zašto to oni čine? Zašto toliki napori i trošenje? Za uspeh, za slavu, za domovinu?! Ili je to samo ljudska potreba za pobedom nad drugim čovekom, ili nad postavljenom lestvicom, nad granicom? Možda iskušavanje tela, mogućnosti, moći? Možda, pak, da bi ispunili nečija očekivanja, ili da bi obradovali nas?
Ili je postaviti ova pitanja isto kao pitati umetnika, zašto stvara?! Mada, sa umetnošću je sve nekako apstraktnije… u sportu se potreba i poriv izražavaju kroz centimetre i sekunde: hoću da pretrčim (ili preplivam) stazu za toliko i toliko minuta, ili sekundi. Pesnik pak kaže: imam potrebu da izrazim to što osećam, ili: hoću da iskažem ono što mislim. Osećanja i misli su apstrakcije, ma koliko ih konkretizovali. Pa ipak, ima mnogo toga zajedničkog u ovim delatnostima. Upornost i istrajnost su neophodni za postizanje bilo kakvog rezultata u obema oblastima. Pod uslovom da podrazumevamo dar, odnosno predispoziciju.
Ono što je takođe zajedničko sportu i umetnosti jeste: da vas niko na to što činite ne tera, ne traži od vas. Niko to od vas ne očekuje. Osim naravno potom, pošto već postignete neki rezultat. A onda se apetiti i očekivanja uvećavaju. Očekivanja drugih (kao i sopstvena) mogu motivisati i inspirisati, ali i uništiti. Napraviti od vas mašinu za ispunjavanje tuđih želja (familije, voljenog, trenera, nacije…). Jer moguće je da od tuđih očekivanja i tuđih želja ne vidite svoje želje, ne raspoznajete više motiv. Ništa lakše nego zaboraviti na motiv, izgubiti ga.
Šta, u stvari, mi to hoćemo? I zašto? To su pitanja koja zaboravljamo nošeni maticom života. Ili pak, slavom, uspehom? Sopstvenom ambicijom. Evo, ne znam nikoga ko je objavio jednu pesničku zbirku i tu se zaustavio, a da nije poželeo i drugu, i treću… Retki znaju kada je dosta. Retki priznaju da nemaju više šta da kažu, ili pokažu. Retki odolevaju izazovu ponavljanja. Mnogi su izgradili književne karijere na obrtanju istih tema i motiva, a onda su kritičari rekli kako on ili ona imaju prepoznatljiv rukopis. Odoleti znači biti svestan svojih mogućnosti ali i ograničenja, i nemoći. Priznati nemoć već je moć.
Postoji nešto specifično u čemu se razlikuju umetnici i sportisti. Kod umetnika ne očekujemo da na licu vidimo radost, kod sportista gotovo da to obavezno očekujemo. Moram priznati da pratim mnoga sportska takmičenja baš zbog toga što volim da vidim radost. Zato mi je nedostajala makar diskretna Oliverina radost. Ali Olivera je bila iscrpljena, jedva je dolazila do daha od napora koji je uložila – da bi nas obradovala. Interesuje me, dok je trčala, dok je bila u krizi, da li je mislila da odustane? Verujem da i ako je to pomislila da to nije dolazilo u obzir zbog nas, zbog naših očekivanja.
Zato bih uputila pitanje svima nama: treba li da radimo išta od onoga što nam više ne pričinjava radost već nam stvara bol, makar time činili i minimalnu radost drugome? Makar taj drugi bio tako uzvišenog imena – nacija. Jer kome smo dužni bol, iscrpljenost… trpljenje po svaku cenu?! Kome je Olivera više išta dužna, osim sebi?! Ili smo možda mi dužni njoj? Između ostalog, možda smo dužni da je razrešimo naših očekivanja?! Umesto nas, možda je vreme da raduje samo sebe?!
Radmila Lazić
objavljeno: 05/08/2010
