Izvor: Blic, 06.Okt.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jedino što želim je da me publika razume
Jedino što želim je da me publika razume
Veliko svetsko rediteljsko ime Jirži Mencl, dobitnik 'Oskara', kao i brojnih pozorišnih i filmskih nagrada, gost je Beograda povodom uspostavljanja saradnje sa Narodnim pozorištem u Beogradu, za šta je, kako kažu upućeni, glavni 'krivac' Božidar Đurović, direktor drame. Tim povodom upriličen je razgovor sa novinarima. Rečeno je da će Mencl raditi u Beogradu sledeće jeseni nakon završetka svog filma 'Služio sam engleskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kralja' po delu Bogumila Hrabla, da će to biti neka Šekspirova komedija, da je (što se ovih prostora tiče) radio u Hrvatskoj jednu i u Bugarskoj četiri predstave, da će u beogradskom projektu angažovati domaćeg scenografa i kostimografa, muziku će birati sam, a o podeli će odlučivati kad temeljnije bude upoznao ansambl.
Za pojedinačne intervjue nije bilo vremena. Mencl je govorio o svom odnosu prema tradicionalizmu ističući da je uistinu jedino važno da konzumenti budu u stanju da razumeju (novo) stvaralaštvo. Pričajući o uticaju tranzicije u Češkoj rekao je da se ona, naravno, odrazila na umetnost i to više na film nego na teatar, što je prirodno s obzirom na to da je kinematografija produkciono zahtevnija. Kao zanimljiv podatak moglo se čuti da Mencl svojevremeno u Pragu nije upoznao naše čuvene reditelje, đake praške škole, ali je danas sa većinom prijatelj. Kada je reč o našim filmovima, najviše mu se dopada Šijanov 'Ko to tamo peva'. Otkrio nam je još jednu zanimljivost: njemu, Pražaninu, dobre kafane u Pragu otkrio je, 'onih godina', Puriša Đorđević.
Mencl je odgovorio i na nekoliko pitanja 'Blica'.
U vašim filmovima, pa i u predstavama, evidentno je prisustvo magijskog, oniričnog, sanjalačkog. Na šta zapravo želite da skrenete pažnju?
- To ide samo od sebe. Radim u skladu sa sopstvenom vokacijom. Ne idem na unapred pretenciozna rešenja. Ali, pre svega, želim da me publika razume, da ono što radim bude shvaćeno. Znam, naravno, da su gledaoci raznih profila, a umetnost treba da bude bliska svima. Tendencija mi je da svet ne prikazujem onakvim kakav on jeste već kakav bi mogao da bude. Hoćete da kažete kako 'to sanjalačko' dopunjuje ili čak pojašnjava realnost?
- Realnost ne može bez snova. Vidite, još kao student opredelio sam se za princip koji i danas sledim. Moj otac je bio pisac, novinar, intelektualac, a moja majka bila je krojačica. Princip o kome govorim glasi: stvaram tako da se otac ne postidi moje umetnosti a da je majka razume. To su moji limiti. Kako gledate na ulogu i poziciju umetnosti danas?
- Tradicionalista sam u tom smislu. Umetnost je uvek imala i ima ulogu da oplemenjuje, kultiviše ili doprinosi kultivisanju ljudi. U trenutku kada je počela da živi sama za sebe počela je da gubi tu funkciju. A to nije dobro. Formira se neka tzv. visoka umetnost, stvari koje postaju razumljive samo malom broju ljudi, snobovskim krugovima. Uzmimo, recimo, neku modernu izložbu slika na koju dođe neki radnik, pogleda je, naravno ne shvati je, kaže 'ovo nije za mene' i ode kući da gleda špansku seriju. Zašto ste se odlučili da u Beogradu radite baš komediju?
- Zato što verujem da je ona najprimerenija današnjem trenutku. Ako hoćete nekom nešto ozbiljno da kažete, onda on i ne mora ozbiljno da vas shvati. Ali ako mu kažete kroz šalu, verovatnije je da će vas čuti i o tome promisliti. Humor je u životu poput sosa ili dresinga na hrani pomoću kojeg je ona ukusnija i lakše se vari. Ako se gledalac nasmeje - to je već nešto. Volim Šekspira. Na njegove predstave dolazili su ribari, fizički radnici, ljudi bez obrazovanja. Gledali i upijali njegove komade. A on im je, da nisu toga bili ni svesni, u glavu ubacivao dobre misli. Tatjana Nježić
