Izvor: Blic, 04.Sep.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
'Jedan na jedan' sa samim sobom
'Jedan na jedan' sa samim sobom
Kao Mihajlo Pantić u domaćoj literaturi i reditelj Mladen Matičević svojim prvim igranim filmom 'Jedan na jedan' (čija je premijera u petak, 6. septembra, u nekoliko beogradskih bioskopa) od Novog Beograda i, u poslednje vreme turbulentnog života njegovih stanovnika, pravi mizanscen umetničke delatnosti. Nakon, pre šest godina snimljenog, dokumentarnog filma 'Geto', Matičević fascinaciju Novim Beogradom smešta u kontekst simbola života >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u Srbiji početkom novog veka. Da bi dobio na uverljivosti filmske priče Mladen Matičević kao glavne protagoniste filma postavlja likove sa beogradske muzičke scene, 'Sanšajn' i 'V.I.P.', kao i mnoge druge autentične likove koji žive u 'blokovima' nekadašnje socijalističke 'spavaonice' a danas urbane džungle na obali reke. Da li je film 'Jedan na jedan' nastavak vašeg filmskog razmišljanja započetog devedesetih na Akademiji?
- Taj dugometražni dokumentarac uradio sam zajedno sa Ivanom Markovim kao diplomski film a inspiracija je bila duhovni i mentalni očaj 1993. godine. Imali smo predubeđenje kako će ta atmosfera mraka ovde zauvek zavladati a ljudi koji se pojavljuju u filmu, izumreti. 'Geto' je trebalo da bude vrsta 'poruke u boci', zapis o ljudima drugačijim od slike_arhiva kakvu je prethodni režim u svetu o njima stvorio. Sličnost s mojim prvim igranim filmom sastoji se i u tome što su protagonisti ljudi koji deluju kroz 'rokenrol' ili su u 'alternativi'. Dakle, i ovaj film se bavi nekom vrstom realno postojećeg geta. Hteo sam ozbiljan, dramski film koji ima jake veze sa realnošću. Pogledaš ga, uživiš se u radnju, kažeš 'uh', ako ti se dopao, ili štagod drugo ako nije, ali mu veruješ, kažeš: 'Da, to je tu iza ove zgrade'. Istovremeno sve poseduje dramatičnost igranog filma. Društvene i moralne anomalije, dakle, beležite još od filma 'Geto'. Kako su se one razvile tokom vremena do ovog novog trenutka gledanja?
- One su se razvile kao i u ovom filmu, do nivoa individualnog stradanja. Početkom devedesetih stvari su propadale na društvenom nivou: posao, plata, kriza porodice a sada su to 'fine', individualne posledice. Film govori o raspadu sistema, odnosno o onome što dolazi posle raspada sistema na globalnom planu.Više ništa, nikakve vrednosti ne postoje osim kod glavnog junaka. To je i u skladu sa mojom željom da film poseduje elemente vesterna, pre svega u motivaciji i u likovima…Tako je koncipiran lik glavnog junaka i način na koji on preuzima pravdu u svoje ruke. Sve osim njegovog individualizma, koji se graniči sa herojstvom, već se raspalo. Na redu je raspad ličnog sistema pojedinca.Tek sada osećamo nedavnu prošlost na našim individualnim planovima. To je naš fidbek. Zato imamo eksploziju samoubistava, recimo, po mnogim gradovima Srbije.
Pojedini političari danas insistiraju na 'kolumbizaciji' Srbije. Da li se zaista suočavamo sa njom!?
- Mislim da će tek u narednim godinama dolaziti do individualnih, intimnih anomalija. Čak i da dobiješ platu, posao, pare, kola, kuću… Traume kroz koje si prošao ne možeš tek tako da neutrališeš. Predstoji borba za opstanak po blokovima i naseljima, u društvu gde totalno vlada zakon džungle. Prosto ne možeš da preživiš ako nisi dovoljno jak, jači od drugih. Verujem da samo na individualnom nivou čovek ozbiljno može da se pozabavi onim što se ovde dogodilo. Taj individualni nivo je i glavni problem junaka filma. Ako imaš čvrst individualni nivo on se pre ili kasnije sudara sa realnošću. Moraš da odlučiš šta ćeš da radiš. Slika stvari koje dolaze ovde nije ružičasta. Problema će biti manje na širokom društvenom nivou, neće biti redova za hleb, bombardovanja, ali predstoji individualno 'pucanje', a ono je najstrašnije. U istoj zgradi nastavljaju da žive jedan pored drugog onaj koji radi za stranu firmu, i, sprat niže neko ko će se 'roknuti' jer se nije snašao u tzv. tranziciji. Život postaje surovo polje. Da li način igranja košarke, 'jedan na jedan' označava tu borbu za opstanak?
- Da, jer je borba sa samim sobom odnosno sa individualnim protivnikom priča kakva će nam se sve više i više dešavati. Imali smo iluziju, svi koji smo se mnogo borili da se sruši onaj režim, naivnu iluziju, da će njegovim nestankom nestati i mnogi drugi problemi. Izvor jeste nestao, ali posledice su ostale. Simbolično, novobeogradski geto najekstremnije je izvedena tačka opšteg geta u kome se nalazimo, nastavka opšteg stanja stvari u kome je bila Srbija i iz koga se sada, navodno, izvlačimo, mada je to diskutabilno kada ćemo se i na koji način izvući. Pod lupom je mali geografski prostor u kome su u realnosti do najvećeg ekstrema dovedene negativne ili opasne ili surove dimenzije naših života. Muzički aspekt vašeg diplomskog filma 'Geto' zahvatio je beogradsku scenu devedesetih koja će prevratne, 2000. 'izaći na crtu'. Ovog puta u igri je Bane Sanšajn i hip-hop. Kako ste odlučili da im poverite i uloge u filmu?
- Zahvatio sam tada većinu grupa koje su postale temelj beogradske scene, u rasponu od 'Direktora' do 'Darkvud Dab' i od 'Partibrejkersa' do 'Supernauta'. I ovde sam nastavio sa tom audio prepoznatljivošću. Ostvarili smo stratešku ideju da se 'lik' bande iz bloka piše za grupu 'Sanšajn', da njihovu 'opasnu' harizmu, muzičku i scensku, prenesemo u film. Očekujemo da se lakše poveruje njima nego glumcima ma kako oni vešti bili. Prva glumačka linija su, dakle, tzv. naturščici mada je to pomalo i pogrešna reč u ovom slučaju. Poštovan je princip, ustvari, da uzimaš 'redimejd' osobe, nekog već stvorenog imidža…Glavni lik je zaista dobar košarkaš a članovi grupe 'V.I.P.' od vremena kad se film snimao do sada postali su jedan od najpoznatijih hip-hop bendova. Svi oni, svoju harizmu iz tih delatnosti preneli su u film, jer su iz blokova, imaju kontakt sa životom tamo. Muziku za film je radio Bane Sanšajn sa Đoletom i Vojinom a dve pesme u filmu su od grupe 'V.I.P.' Za petak je zakazana beogradska premijera filma 'Jedan na jedan'. Šta publika može da očekuje?
- Scenario je po mojoj ideji napisao Srđan Anđelić. Napravili smo kombinaciju fikcije i životno uverljivog, priču o ratniku, obračunu i pravdi na mikro nivou. To je turobna priča o mladom košarkašu, a mogao je biti bilo koji drugi mladić sa Novog Beograda koji se pretvara u osvetnika. Kasnije je stilizovan kao košarkaš, jer basket može da predstavlja nešto u čemu ima i para i dinamike a i ljudi ga na svakom ćošku igraju. U blokovima to je domaća radinost. Milorad Pavlović
