Izvor: Politika, 30.Sep.2015, 11:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Janežiču nedostaje forma, Frljiću sadržaj
Dok je u predstavi „Zoran Đinđić“ etika jasno zamenila estetiku, u „Kompleksu Ristić“ slučaj je suprotan – estetika je porazila etiku, forma i stil su pojeli sadržaj
Predstava„Smrt Ivana Iljiča“,nastala prema Tolstojevoj pripoveci (1886), u rediteljskom tumačenju Tomija Janežiča, produkcija je koja ne zaslužuje ni mnogo teoretskog razmatranja, iako na to verovatno najviše pretenduje, imajući u vidu specifičnost njene forme, kao i to da van toga zaista >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jako malo nudi. Postavljena kao javno i kolektivno čitanje ovog Tolstojevog dela, sa premalo pozorišnih sredstava, ova predstava, kako je navedeno u programu, predstavlja čitanje kao teatarski izraz, i oblik preispitivanja ličnog razumevanja pročitanog sadržaja. Za početak, njena polazna osnova vrlo je problematična. Čitanje je intiman čin, naročito kada je reč o ovakvoj literaturi, dok forma kolektivnog čitanja vodi dezinitimiziranju, ubija doživljaj, suštinu.
Gledaoci su tokom četvoročasovne predstave osuđeni da slušaju i gledaju čitanje Tolstojeve pripovetke, glumce koji je čitaju, ali i reči koje se projektuju na zidu u pozadini. Veoma su retki umeci scenski osmišljenijih prizora, uglavnom vizualnih komentara, koji povremeno nadrastaju ovu suvu formu, najvidljivije na planu scenografije i kostimografije. Tu i tamo je uključena poneka poetska slika koja dopunjuje preovlađujuću teatarsku šturost, odraz tema usamljenosti i smrti o kojima je Tolstoj pisao. No, one ništa ne znače u popravljanju utiska o ovoj skoro neshvatljivo slaboj predstavi, samodovoljnom eksperimentu koji je daleko ispod visokih umetničkih standarda koje je Janežič ranije postavio.
Dok Janežičevom delu fali adekvatnija forma, najnovijoj predstavi Olivera Frljića nedostaje sadržaj (dramaturgija Goran Injac, Tomaž Toporišić). Za „Kompleks Ristić“može se reći da je novi vid frljićevske provokacije publike koja je verovatno izgradila drugačija očekivanja o predstavi koja tematizuje lik i delo Ljubiše Ristića, na osnovu brojnih najava u medijima. Takođe se može reći da je „Kompleks Ristić“ novi zaokret u Frljićevom radu, posle „Aleksandre Zec“ koja je donela ogoljenu emotivnost, drastično drugačiju u odnosu na pre toga preovlađujuću Frljićevu žestinu, pamfletsku političnost. U „Kompleksu Ristić“ autor odlučno upada na polje formalizma koji ranije nije bio karakteristika njegovog dela, naprotiv, Frljićeva brutalno direktna političnost bila je oblik eksplozivnog negiranja formalizma. Ranije smo o njegovom radu, konkretno o predstavi „Zoran Đinđić“, napisali da je etika jasno zamenila estetiku. Ovde je slučaj suprotan, može se reći da je estetika porazila etiku, forma i stil su pojeli sadržaj.
Jednočasovnu predstavu „Kompleks Ristić“ čini niz prizora koji odražavaju problem raspada Jugoslavije, uz golu, prljavu telesnost, naga tela aktera, pljuvanje, uriniranje po sceni itd. Ovi prizori jesu formalno intrigantni, zbog spoja provokativne vizualnosti i predane igre glumaca, u kombinaciji sa zavodljivom, nostalgičnom muzikom koja neprestano prati tok igre, od pesme „Bella Ciao“ do „Smells Like Teen Spirit“ Nirvane, u verziji koju izvodi nežni dečji hor.
U najavama predstave navedeno je da ovi prizori rekontekstualizuju predstave Ljubiše Ristića „Misa u a-molu“, „Levijatan“, „Resničnost“, i da referiraju na film „Plastični Isus“ Lazara Stojanovića. No, u njoj nema konkretnih oznaka, uputstava gledaocu kako da dođe do njih. Kako veći deo publike sigurno nije bolje upoznat sa navedenim Ristićevim predstavama, ta referentnost na njih gubi smisao. Prosečan, pa i natprosečan gledalac, razume onda samo prvi nivo igre, slike koje jesu upečatljive na planu forme, ali u pogledu značenja se samo uopšteno odnose na raspad Jugoslavije. A to je premalo, pretanko, znači svođenje doživljaja predstave na percepciju stila, forme.
Ako se od gledalaca očekuje da su dobro pripremljeni za susret sa ovom predstavom, to je oblik teatarskog elitizma, što ne smatramo pozitivnom osobenošću jer pozorište ipak treba da se obraća prosečnom gledaocu. Ako se to od njih ne očekuje, to donekle znači isključivanje potrebe za publikom, što je još gora vrsta elitizma, samodovoljnosti.
Kako su već izabrali da predstavu primarno grade na osnovu Ristićevih produkcija, autori su mogli da ih objasne publici i daju onda dublji smisao igri. Potpuni izostanak svakog objašnjenja ide u prilog tezi da je ova predstava oblik Frljićeve provokacije publike.
Bez razumevanja referenci „Kompleks Ristić“ je isuviše opšti, bled, irelevantan. A možda ne bi bilo drugačije ni da ih razumemo.
