Izvor: Politika, 26.Sep.2014, 15:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ja
Kada padne, njegovo „ja” vredeće najmanje od svih „ja”. Valjaće se po prašini. Biće krivo za sve, bila to istina ili ne. Pretvoriće se u „on”, simbol za sve nedaće i opštu nesreću
Bilo koja tema da se pokrene, ljudi uglavnom pričaju o sebi. Ma koliko se trudili da ne pominju reč „ja”, svaka rečenica koju izgovaraju nosi u sebi nesvesnu ili svesnu, prikrivenu ili otvorenu poruku: slušajte šta „ja” mislim o tome i tome... Ne vidim u celoj stvari ništa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << loše. Rekao bih, čak, da bi izmeštanje iz sopstvenog sveta i zauzimanje nekakve tobož neutralne, objektivne pozicije predstavljalo, ako ne laž, ono bar neuspeli pokušaj da se izbegne sopstveno dovođenje u centar rasprave.
Pristojniji (ili, pak, lukaviji) ljudi vode računa da ne preteraju sa samoisticanjem, svoje „ja” uvijaju u razne oblande i koriste indirektni govor u kome je „ja” skriveno u idiomima ili citiranju mišljenja navodno drugih. Postoje čitave rečenične konstrukcije koje imaju jedan jedini cilj: napraviti paravan u obliku skromnosti oko stvarne namere govornika – da istakne svoje mišljenje. U tome, takođe, ne vidim nikakvu posebnu zlu nameru.
Ova činjenica nama, koji se bavimo dramskom umetnošću, predstavlja – zlatni rudnik. Likovi izgovaraju nekakve misli koje samo delimično iskazuju odraz njihovih osećanja. Iza svega stoje i sasvim druge, često oprečne namere: pogledajte me kako sam dobar, hrabar, pametan, šarmantan i tako dalje. Ljudi, naime, o sebi gaje uglavnom idealizovanu sliku, retko kad su ophrvani crnim, samokritičnim mislima, pa tako i nastupaju. Ma šta izgovarali. Ako glumac u svojoj interpretaciji postigne to dvojstvo, onda je njegov lik plastičan, istinit. Pravi glumci to znaju, uvek igraju dve stvari u isto vreme: šta kažem i šta, zapravo, osećam.
Ali, u poslednje vreme, od kada su nastupi javnih ličnosti poprimili razmere medijskog terora, predstavljanja sopstvene ličnosti kao ideala poštenja, blagosti, odlučnosti, pravednosti i ljubavi prema sopstvenom narodu postale su karikature, primeri najcrnje šmire i ordinarnog prenemaganja. Ti ljudi, kao i statisti sa zadatkom koji ih okružuju, verovatno misle sve najgore o gledalištu čim se odlučuju za jedno tako providno glumatanje.
Prava priroda tih diletanata pojavljuje se samo u trenucima kada se ne kontrolišu, u sukobima s protivnicima, u situacijama u kojima su uhvaćeni u zamku, u iznenadnim obrtima koji nisu predviđeni njihovim petparačkim scenarijima. Tada iz njihovog oka sevne munja, reakcija koja odaje prevaranta, ni nalik onoj otužnoj mazariji koju su se trudili da o sebi naslikaju. Paravan se ruši.
U početku, obmana iluzioniste ima efekta, naročito kod neupućenog ili jadom i bedom unakaženog dela gledališta. „Gledaj kako je dobar, pravedan i pošten onaj čovek”, misle obožavaoci jednog takvog šmiranta. Ne primećuju laž, ili je prihvataju, jer im je u situaciji u kojoj se nalaze laž i te kako potrebna. Taj svetac im obećava ono što niko drugi ne može: brzi beg iz očajanja i skori prelazak u blaženo stanje. Traži od njih samo da mu veruju, ništa više. ,,Zašto mu ne bi poklonili poverenje, ionako nemamo šta da izgubimo”, misli njegova publika.
Vremenom, međutim, njegovo šepurenje i broj izgovorenih „ja” postaju nepodnošljivi. Pritom, ništa se ne događa, okolnosti ostaju nepromenjene, čak se pogoršavaju. Njegova verna publika trudi se da se uhvati za samohvalisanje i njegov mirni, samouvereni ton kao za slamke spasa. Ali ne pomaže, obećanog preokreta nema na vidiku. Obožavani lik polako počinje da prima sve grublje i neprijatnije crte. Ljudi više ne primaju zdravo za gotovo ono što im on u prvom licu jednine poručuje, primećuju rezultate njegovih praznih obećanja i polako shvataju kako su nasamareni.
Vlasnik tapije na „ja” u tom trenutku može da bira dva puta: ili da se povuče, prizna da je u cilju samopromocije obmanjivao ljude i da snosi posledice svog narcističkog poremećaja, ili da njegovo „ja” uvede kao obavezno štivo u sveukupnu komunikaciju među ljudima, to jest da ukine sva druga „ja”, a da sopstveno kruniše imperatorskim simbolima. To je poznato, dovoljno je setiti se kulta Josipa Broza ili se na „Jutjubu” smejati onome šta upravo čini „vlasnik” Severne Koreje.
Kada padne, njegovo „ja” vredeće najmanje od svih „ja”. Valjaće se po prašini. Biće krivo za sve, bila to istina ili ne. Pretvoriće se u „on”, simbol za sve nedaće i opštu nesreću. Neće imati pravo na iznošenje činjenica, objašnjavanje okolnosti, na odbranu. Oni koji su mu služili kao dekor okrenuće mu, dakako, leđa i najednom početi da ističu zasluge sopstvenog „ja”, naročito u borbi protiv njegovog, po svemu nepravednog i nepoštenog.
Goran Marković
objavljeno: 26.09.2014
.jpg)
