Izvor: Blic, 03.Avg.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ja sam sa druge strane potoka
Ja sam sa druge strane potoka
Može. Hoću. Dobro, daću vam intervju. Samo, molim vas, nemojte mi puštati više, aman, onu sliku iz prošlog života! Tamo sam ko da sam nastao ukrštanjem Marije Kalas i Mate Parlova - rekao je poznati reditelj Jagoš Marković kada smo ga upitali za intervju.
Povoda za ovaj razgovor ima nekoliko; od 'šuškanja' da će biti postavljen za umetničkog direktora Dečijeg pozorišta 'Boško Buha', preko režije 'Skupa' i 'Knjige o džungli', >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << koja je nagrađena na Dječijem festivalu u Kotoru, pa do činjenice da je, kako sada stvari stoje, njegova 'Kokoška', jedna od poslednjih predstava izvedenih na nekada prestižnom festivalu 'Budva grad teatar'.
I tako, sticajem okolnosti jer je reditelj Marković tragao za svojim slikama iz 'ovog' života (njih i objavljujemo), koje su se zaturile pa je uz njih našao još neke zanimljive detalje, nađosmo se mi, lepo, pred ponoć u kafiću obećavajućeg imena 'Optimist'. Sa njim je, naravno, uvek izuzetno zanimljivo; ko može da izdrži. Uzbunili smo pola kafića, 'animirali' nekoliko konobara, sve to začinili sa dosta smeha i, na kraju, ipak se dogovorili da krenemo od 'Skupa'.
Pa, dobro...
Doživeli ste veliki uspeh sa režijom Držićevog 'Skupa' u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Otkud to da žena igra ključni muški lik?
- Nije to žena, to je diva. Đurđija Cvetić. Divna žena i velika glumica, jednom rečju - diva. Mislite li da je ta zamena pozicija (polova) trend ovog vremena ili...?
- To je individualna stvar. Ne razumem se u trendove. I globale. Jeste li vi to načinjenim štrihovima ukazali, možda, na novo čitanje Držića?
- Načinjenim štrihovima teško, a režijom možda. Predstava 'Knjiga o džungli', prisetimo se, nedavno je nagrađena na Dječijem pozorišnom festivalu u Kotoru. Razumemo li mi uopšte decu i šta je to što teatar namenjen njima treba da sadrži?
- Nisam siguran da ih razumemo. Ni da ih dovoljno poštujemo. Mislimo često: 'Mali su, ne razumeju'. Grešimo. Ako i ne razumeju, ono sve osećaju. A to je možda i više. Mislim da ih potcenjujemo. I tako gubimo priliku ne samo da ih naučimo više, već da i mi od njih naučimo štošta. A pozorište za decu, ukoliko sam siguran da znam tačno šta je to, mora da sadrži mnogo toga. Previše da bi stalo u ovaj razgovor. U svakom slučaju, i najkraće rečeno, sve što i ono za odrasle, pa i još nešto više, i na drugi način kazano. Priča se da ćete biti novi umetnički direktor Dečijeg pozorišta 'Boško Buha'?
- Niko me nije pozvao, ni pitao.
Da li to ljudi, na neki način, zaziru od vas? - Ne znam. Možda.
Zašto?
- Ko zna kako delujem, koje poruke šaljem, a i ko zna kako se one čitaju. Nešto je i pitanje vašeg doživljaja, a to je ipak stvar vašeg doživljaja. Odgovoran sam samo za prvo. Kada smo ugovarali ovaj razgovor rekli ste da vam 'ne puštamo sliku iz prošlog života'. Zašto 'iz prošlog života'?
- Ljudi se menjaju. Veoma. Pa i ja. To je bila šala na sopstveni račun. Tačnije, na račun sopstvenog ponašanja. Šta znači biti sujetan?
- Upravo ono što sam ja bio nekad. Znači li to da ste vi raščistili sa sujetom?
- Da. I vreme je bilo. Koliko je poznato, radićete Lorku u 'Ateljeu'. Šta vas je motivisalo da se odlučite baš za taj tekst?
- Pa, Lorka. I sve što on nosi sa sobom. U kom smislu?
- Preopširno bi bilo da objašnjavam. Odgledajte predstavu kada bude gotova. Meni lakše, a vama lepše.
Ne možemo da zaobiđemo Festival 'Budva grad teatar' u okviru kojeg ste radili 'Kokošku' i 'Dekamerona', predstave sa zavidnom reputacijom. Kako gledate na ovogodišnju sudbinu tog festivala?
- Gledam tužno. Varvarski je to čin. Vandalski. Nedostojan moje Crne Gore. Ako nije čin nego slučaj, onda još gore. Jer, ne gubi pozorište i umetnost. To je prirodna iskra, i naći će put. Kroz pet minuta eto nekih drugih darovitih ljudi u nekoj drugoj sredini. Bilo je predstava i pre 'Budve grada teatra', pa će ih biti i posle. Ali, žao mi je Budve. Zar je ovo do sada bilo veštački? Na silu? Jeste, ako se sruši kao da ga nikada nije ni bilo. Dobro. Onda je to istina. Onda je i to znači bilo jedno Potemkinovo selo. A to je bolno. Jer, naši postupci u sadašnjosti ne određuju samo našu sadašnjost i našu budućnost, već i našu prošlost. Znači, šta je bio taj festival zadnjih deset godina ako ga više nema i neće ga biti?
A kako gledate na odnose Srbije i Crne Gore?
- Umorih se više. Mislite li da u čitavoj toj priči pozorište može imati neku važnu ulogu?
- Važnu ulogu - za koga? Za one kojima je važno pozorište, za njih ima. I to je sasvim dovoljno. Da budem iskren, ne razmišljam u kategorijama 'važna uloga' i 'nevažna uloga'. To je oblast nečega što se najčešće zove 'volja za moć'. Ja sam sa druge strane reke. Uloga pozorišta ili njegova moć je onolika kolika je, meni više nego dovoljna jer se ja izražavam baš na sceni. Sa scene emitujem poruke koje želim da pošaljem. A to je oduvek bio prostor slobode. I to skoro apsolutne. Meni je skučeno da razgovaram za novine, to nije moj teren, niti treba da bude, a tamo na sceni... Koliko god imam i mogu, zavisi od snage i naših glasova i od onog što imamo da kažemo. Znači od nas samih. I to me čini spokojnim.
Tatjana Nježić
