Izvor: Politika, 22.Okt.2011, 00:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ja sam onaj koji jesam
Nekada su se spomenici podizali „bradatim građanima”, danas se podižu sportistima i pevačima
Elite su dinamične strukture, nisu trajne i ne reprodukuju se u beskraj kao sebi identične. I u našem društvu dogodila se smena elita: pobunile su se protiv stega vremena i prostora. Njihova smena se podudarila sa globalnim procesom smene oblika života industrijskog društva drugačijim oblicima, u kojima pojedinci, a ne kolektivi, moraju sami stvarati i krojiti svoje biografije. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Kao što svaka cigla mašta da postane katedrala, tako u individualizovanom društvu svaki mladi čovek sanja o svom „siviju” (biografiji) za koji se može reći da je „onaj pravi”, da je „elitni”.
Jačanjem individualizacije društva jača i nova pozicija za formiranje novih elita, koja je drugačija od kolektivističke pozicije unutar koje se reprodukovala „komunistička nomenklatura”. Nova pozicija svakome omogućava da za sebe može reći ono što je nekada za sebe mogao reći samo Bog: „Ja sam onaj koji jesam!”. Elitizacija društva je postala subkulturni model ponašanja, naročito mladih. Pored političke, privredne, kulturne i drugih tradicionalnih elita danas se pod elitom misli na „viđenije” ljude iz medija, pop-zvezde, razne zabavljače, sportiste i slično. Nekada su se spomenici podizali „bradatim građanima” koji su predstavljali uvažene nacionalne ličnosti, a danas se podižu sportistima i pevačima. Ova promena je posledica utiska da uspeh svakog pojedinca zavisi od njegove izvrsnosti, sposobnosti, ličnih preferencija i uloženog truda.
S druge strane, raste uverenje da samo izvrsni i talentovani pojedinci, sposobni menadžeri i politički lideri mogu rešiti sve probleme i spasiti nas od propasti. Koncept društvene mobilnosti, zasnovan na teoriji o ličnim sposobnostima, ipak, ne odgovara stvarnosti, jer klasne, statusne i interesne nejednakosti dominiraju nad individualnim šansama. Regrutovanje elita uvek je posledica nejednake distribucije ekonomskog, socijalnog i kulturnog kapitala i načina života ickazanog krozrazne forme životnih stilova. Tek kada se svi ovi faktori iscrpe dolaze na red lični preferencijali, izvrsnost, ekskluzivnost i individualne sposobnosti.
Ali, to sve je samo jedna varljiva strana priče o elitama.
Što je individualizacija društva jača njegova elitizacija je veća. Društveni pokret „Okupirajmo Volstrit” pretvorio se u masovni svetski pokret protiv finansijskih elita. On je izašao u javnost sa ubitačnom idejom: za društvo u kome je stvoren utisak da uspeh svakog pojedinca zavisi od njegove izvrsnosti i uloženog truda, nepodnošljivo je da devet desetina materijalnog bogatstva i društvene moći pripada elitama. Pobunili su se oni koji su verovali ne samo u sebe i svoj uspeh nego i mit o poslovnoj etici i poverenju naspram mondijalne finansijske elite. U centar svoje pobune stavili su Paretov dijagram po kome se bogatstvo uvek raspoređuje na isti način, odnosno naginje ka vrhu: malobrojna manjina na vrhu (20 odsto) uvek ima veliki udeo u sveukupnom bogatstvu (80 odsto). Danas se ta malobrojna manjina svela na jedan odsto – i to je ono što je izazivalo bes onih koji su verovali da uspeh svakog pojedinca zavisi od njegovih sposobnosti i uloženog truda.
U srpskom društvu proces smene elita je još u toku. U njemu „Paretov princip 80/20” još nije funkcionalan. Da bi udeo u raspodeli bogatstva bio 80 odsto za elite, treba još dosta toga „oteti” od države, odnosno privatizovati. Način na koji su se pojedinci regrutovali u elite takođe je sumnjiv, posebno kada se ima u vidu da među njima ima vođa narko-kartela. Ali sve što se kasnije događalo radi u korist formiranja novih elita.
Elitni proces je usporen nepostojanjem čvršćih elemenata zajedničke pozicije. Njih ne može sama elita stvoriti, to za nju moraju uraditi drugi – pre svega država putem zakonodavstva. Pozicija sadašnje elite – da li će ostati ili će otpasti – u velikoj meri zavisi od interesa, a ponekad i od dobre volje elita međunarodne zajednice, posebno elita nadnacionalnih i globalnih institucija i organizacija.
Engleski, preciznije businessEnglish, postao je jezik elita, što takođe nije beznačajno istaći. Njegova dominacija označava etabliranje jedne privilegovane jezičke, a time i misaone kulture naspram tradicije srpskog jezika. Takva dominacija je povezana sa dominacijom elita koje su taj jezik prigrlile kao instrument moći i kao kulturno obeležje vlasti.
*Profesor sociologije, Pedagoški fakultet u Somboru
Mile Nenadić*
objavljeno: 22.10.2011
