Izvor: Blic, 18.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ja sam kao panda
Ja sam kao panda
Gost izdavačke kuće 'Klio', Italijanskog instituta za kulturu i Bitefa ovih dana je čuveni teoretičar umetnosti Akile Bonito Oliva. Razlog njegovog dolaska u naš grad je i promocija srpskog prevoda negove studije o modernoj umetnosti, tačnije umetnosti koja se rađa posle 2000. godine. To je bio povod da ga zamolimo za intervju koji prof. Bonito Oliva rado prihvata naviknut na medije koji ga odavno tretiraju kao zvezdu. Za razliku od autora prva dva toma >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << studije o modernoj umetnosti, takođe u izdanju 'Klio', a pre njega još filozofa Hegela, vi ne smatrate da u naše vreme dolazi do smrti umetnosti. Kakav je vaš stav?
- Hegel je govorio o smrti umetnosti u tom smislu da će nju vremenom progutati filozofija. Đulio Karlo Argan takođe strahuje da će doći do smrti umetnosti jer će je poklopiti nove tehnologije. Ja verujem da transavangarda, tj. avangarda u tranzitu koja, iako nastaje u trenutku opšte društvene krize, kada umetnost više ne teži invenciji, citiranjem istorijskih avangardi nastavlja umetnost. Činjenica je da kroz nju umetnost i dalje diše. Svedoci smo otvaranja novih muzeja. Njima ne nedostaje publike. Kažete da gotovo postoji moda savremene umetnosti. Otkud to?
- Živimo vreme buma muzeja, buma savremene umetnosti, buma kolekcionarstva, međunarodnih sajmova, kritičara koji postaju zvezde (tako ih mnogi tretiraju). Svi oni zajedno kreirali su modu savremene umetnosti.
Otuda sve brojnija publika u muzejima?
- Ljudi masovno odlaze da vide izložbe savremene umetnosti. Muzeji su jako dobro organizovani - imaju čak i odeljenja za majke s malom decom, pored kafića, prodavnica... Nisu predviđeni da se u njima provede slobodno vreme. Oni nam nude totalno ispunjeno vreme. U njima se publika bombarduje snažnim emocijama. Nude joj se remek-dela. Doduše to nisu uvek remek-dela, ali... Lično nisam za gomilu remek-dela kojoj teže kolekcionari. Pristalica sam jednog na koje bi bile usredsređene sve moje emocije, kao nekad kada smo u kući držali samo sliku Bogorodice - ikonu. U gomili remek-dela emocije se rasplamsavaju i čovek eksplodira. Kada se tome doda umetnički film, pa video-art, performansi i instalacije, najzad interaktivna umetnost putem satelita i kompjutera, kada umetnost postaje video-gejm, publika upada u veoma snažnu ekstazu. Kao kad se doživi intenzivan orgazam. Njeno srce je slabo, ne može sve to da izdrži i ono puca... Kakva je uloga kritičara?
- Nekada su umetnici podređeni kritičarima, a nekada su kuratori u službi umetničke scene. Oba smera su pogrešna. Mislim da sam ja od onih danas retkih postrenesansnih globalnih intelektualaca, poput zaštićene vrste - recimo kao panda. Predajem na Rimskom univerzitetu, priređujem istorijske izložbe, priređujem i izložbe o aktuelnim trendovima, pišem za dnevni list 'Republika', pišem knjige (sad mi je u Kini prevedeno čak pet). Ja sam poslednji izdanak totalnog kritičara, kao što su bili Harald Zeman i Rudi Fuks. Ima li razlike između kuratora i kritičara?
- Ta razlika se javlja devedesetih. Zbog brojnih muzeja koji tada niču, a niču čak i u malim gradovima jer su političari shvatili da su im od koristi za kreiranje imidža društva. I još nešto. Posle svakog rata odmah nikne novi muzej. Kao u Sarajevu. Umesto da se popravi grad - podiže se muzej. To je demagogija. No, mi ne možemo prenebregnuti činjenicu da ti muzeji postoje. Kuratori u njima bave se održavanjem zbirki umetničkih dela. Ja, pak, kao kritičar, tumačim umetnost i kao takav, ponavljam, nikad ne mogu biti u servilnom odnosu prema umetnicima. Posle knjige 'Umetnost preko 2000' čije srpsko izdanje sada promovišete, napisali ste još nekoliko. Jedna je naziv 'Lekcija iz boksa'. Zašto?
- Zato što je umetnik moj najveći intimni neprijatelj - kao i žene, uostalom! Moram stalno s njima da se rvem. Da li se stvarno osećate kao zvezda?
- Ma ne, ja se osećam kao ulični kritičar... Kritičari, kao i umetnici, ne služe nikome, a ponajmanje društvu. Ali oni su nužni jer su odraz demokratičnosti jednog društva. Oni su slika njegovog bogatstva, idejnog naravno. Znate li da će u Beogradu uskoro biti otvoren Sajam knjiga na kojem će ove godine počasni gost biti Amerika?
-Znam ja dosta o Beogradu i Srbiji. Ja sam jedan od onih retkih intelektualaca koji su kršili kulturni embargo u vreme Miloševića, dolazio sam i tada u Begrad, Novi Sad, Vršac. Uostalom, u mojoj knjizi navodim nekoliko vaših umetnika, Marinu Abramović, Bracu Dimitrijevića... Ne podnosim američku politiku, pogotovo Buša mlađeg, ali to ne znači da mrzim Ameriku. Imam jednu ideju za vinjetu tim povodom. Neka neko nacrta, na primer u 'Blicu', kako Amerikanci bombarduju Srbiju knjigama!
Milena Marjanović
if(!window.goAdverticum)document.write('');if(window.goAdverticum)goAdverticum.addZone(31711);
|
