Izvor: Blic, 22.Okt.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ja pevam ali i živim svoj rokenrol
Ja pevam ali i živim svoj rokenrol
Novi solo album pevača i glumca Đorđa Davida Nikolića i njegovih novih saradnika, benda 'Fuzzbox', biće svečano promovisan 31. oktobra koncertom u Ateljeu 212. Samo nekoliko dana kasnije, tačnije 5. novembra, on će proslaviti svoj 37. rođendan. Novih osam numera 'novog' Đorđa Davida potpisuje 'HI FI centar' u saradnji sa jednim od, za naše uslove, retkih sponzora rokenrola Velimirom Vukadinom. Novi 'Bezimeni' album rađen je sa pozamašnim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << budžetom u majstorskoj radionici iskusnog Kikija Lesendrića (eks-'Piloti'), uveliko muzički afirmisanog u Grčkoj. S tim u vezi je i postprodukcija koja je takođe završena u tamošnjim studijima, kao i interesantan video materijal čiji su delovi već izmonitirani za dva spota. Naš sagovornik je opušten i nimalo nervozan pred premijeru, doduše malo okasnelu. Pali cigaretu za cigaretom dok prolazi rukom kroz uredno ošišanu, ali podužu kosu zbog koje je dobio nadimak Šampon. Ne smeta mu, kaže, bolje da ga zovu tako nego Đole Špric ili Koka.
Bez obzira na vaše neosporne vokalne kvalitete, neomiljeni ste u svojoj branši. Zašto?
- Ne umem to sebi da objasnim. Možda zbog toga što sam u životu često bio okružen lepim ženama, što nekim drugim ljudima nikako nije uspevalo. Mentalna i fizička higijena za mene su veoma važne stvari. Ovaj zanat učio sam zahvaljujući Sanji Iliću koji me je, kad god je imao šanse i prilike za to, plasirao na nekom festivalu. Možda se zbog toga javila i izvesna doza ljubomore, sujete. Ne znam, ne bih umeo da ti odgovorim na to pitanje. Volim i zaista se družim sa nekim kolegama. Sa Đuletom iz 'Van Gogha' sam u odličnim odnosima, čak nam je pozajmio svoju dragocenu gitaru za snimanje albuma, što inače veoma retko radi. Odavno sam shvatio ono što većina rokera još uvek nije. U 21. veku veoma je važno komunicirati sa medijima. Kod nas još uvek postoji mišljenje da sa novinarima ne treba da imaš normalan poslovni odnos. Bićeš prljav, duvaćeš travu ili ne znam već šta, ići ćeš isključivo na određena mesta i glumićeš velikog rokera. A vi sve radite suprotno?
- Volim da odem i na modnu reviju i na koncert. Kad god krenem na turneju ili put, u mojoj torbi obavezno se nalaze sapun, peškir, parfem, odeća. Mislim da ih i to iritira. Ipak, smatram da je na stvaranje ružne slike_arhiva o meni najviše uticao moj bivši bend, sa kojim sam radio devet godina. Mislili su, valjda, da ću da budem na uzici sve vreme, da će moj život da se svodi samo na svirke i kuću, a zaboravljaju da se ne bi ni vratili na scenu da ja nisam 1992. našao Duleta Đokovića koji je finansirao projekat i izbrojao trideset hiljada maraka keša Ilketu i Krletu. Moguće je da će publika vaš album upoređivati sa onim što ste ranije radili u grupi?
- Logično. Verujem u Boga i nepogrešivo tačno znam da sam prema njima uvek bio maksimalan. Čini mi se da i dalje žive u nekom starom vremenu stare Jugoslavije, kada je najvažnije bilo imati dobar zvuk, imati odličnu ploču, jer je radio bio medij broj jedan. Stvari su se u međuvremenu prilično izmenile, TV i novine su preuzeli primat, a čini mi se da je između mene i njih najviše bio izražen generacijski konflikt. Ipak, i dalje tvrdim da su bili fenomenalan bend, da smo bili nepogrešiv spoj i zaista im se zahvaljujem na najvećoj školi u životu. Žao mi je samo to što smatram da je u penziju trebalo da odu na pravi način, mogli smo da napravimo jedan beogradski oproštajni koncert. Žaliću zbog toga zauvek. Smatram da smo to zaslužili.
Emotivno ste reagovali posle raskida saradnje?
- Rekao sam da sam tužan ko pas i ne stidim se te svoje izjave. Veoma sam emotivan i lako me je povrediti. Delujem zatvoreno, trudim se da ne razmišljam mnogo o tome da li me neko mrzi ili voli, imam neki svoj put kojim se defnitivno teže ide. Ipak, zadovoljan sam, jer imam s kim da podelim i radost i tugu. Da li ta tetovaža na ruci (motiv sa ružom) ima izvesne simbolike za vas?
- Tetovirao sam se 2000. godine, na neki način obeleživši užasno težak period koji je, nadam se, zauvek iza mene. Majka je imala tešku operaciju, bend me je ostavio, razišao sam se sa devojkom koju sam mnogo voleo i bio sam na dnu. Tu tetovažu sam uradio veoma svesno, znajući da mi ostaje za ceo život, kao neku opomenu da sam imao loš period. Kad god mi je loše, pogledam na nju i kažem sebi - moraš. Možda će neko reći da je to primitivno, da sam to morao da uradim na drugi način, ne znam, da odem u crkvu, zapalim sveću... Ipak sam ja čovek koji živi rokenrol, pa shodno tome je i ovaj moj gest. Da li ste spoznali šta je najvažnije u vašem životu?
- Prvu stvar koju sam u svom životu naučio je to da znam šta neću. Smatram da je to najvažnije - znati šta ne želiš, jer ćeš onda lako doći do toga šta želiš i kako to da ostvariš. Možda sam se zeznuo u izboru kada su neki prijatelji ili devojke u pitanju, ali jednostavno, ja sam blenta. Kad počnem s nekim da se družim, otvorim se totalno, sto odsto. Ta osoba ima moje poverenje, ali i pravo da ga samo jednom prokocka. Posle toga je kraj priče. Osvetoljubiv sam samo kada mi neko napravi pravu gadost, a na rekla-kazala najčešće se smejem, iako ti takve izmišljotine naprave gomilu problema u životu. Ko me poznaje, zna da umem da budem veoma težak, da iznerviram čoveka i izvedem ga iz takta. Ipak, do sada nisam bio u situaciji da budem verbalno nemoćan i potučem se sa nekim.
