Izvor: Blic, 17.Feb.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ja i Evgenije Onjegin
Ja i Evgenije Onjegin
Oskar Danon, umetnik, kompozitor i dirigent, doktor filozofije, poznat i cenjen u celom svetu, rođen je 1913. godine u Sarajevu.
Kao profesor muzikologije i već poznati dirigent, među prvima je 1941. godine iz okupiranog Sarajeva otišao u partizane. Mnoge su njegove pesme iz vremena dok se borio s puškom u ruci postale 'narodne'.
Dvadeset i pet godina (od 1944. do 1969.) bio je direktor Beogradske opere, njezin prvi dirigent i umetnički >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << direktor; četiri godine (od 1970-1974) šef-dirigent Ljubljanske filharmonije, dve godine (od 1978. do 1980) šef-dirigent Simfonijskog orkestra Radio Zagreba. Bio je redovni profesor Muzičke akademije u Beogradu, te stalni ili povremeni gost mnogih opernih kuća i muzičkih centara – dirigovao je u stotinjak gradova sveta. Za poznate diskografske kuće u svetu snimio je brojne ploče s vrhunskim svetskim orkestrima i solistima.
Danas živi u Baški na Krku, u stančiću od 33 kvadrata. Iako je napunio 91 godinu, to se ne bi moglo zaključiti ni po njegovom izgledu, ni po načinu života. Uspravan, vitak, brzih kretnji i misli, izvanredne memorije, zbunjuje posjetioce koji imaju na umu njegove godine. I zadivi ih svojom poznatom jednostavnošću i otmenošću, sada u 'običnoj' odeći od trapera, s neizbježnom maramom oko vrata, uz karakteristični U Baški stalno živi od 1992. godine, kada mu je umrla supruga Vjera, a kćerka Maja i unuka Marija otišle u inozemstvo. Sam se brine o sebi, svakodnevno šeta, pliva, čita, piše, sluša muziku. Završio je pisanje memoara o svom zanimljivom životu i umetničkom stvaralaštvu. Hladne zimske mesece provodi u Opatiji, gdje smo i obavili razgovor za 'Blic'.
Prvi ste put dirigovali na jednom koncertu u Pragu daleke 1938. godine. Kada ste poslednji put na nekom koncertu držali dirigentsku palicu u ruci?
- Na diplomskom koncertu, te davne 1938. godine, dirigovao sam orkestrom Konzervatorija i izveo Smetanovu poemu 'Šarka', a poslednji sam se put pojavio pred jednim orkestrom 1996. godine i to sticajem okolnosti opet u Pragu. Tako sam svoju, šest desetleća dugu karijeru, priveo kraju u gradu koji je znatno uticao na formiranje moje ličnosti. Prisećate li se s nostalgijom Beogradske opere? Kako je izgledao njen početak, a kako njeno zlatno doba?
- Sve su predstave i koncerti, koje smo održavali u Narodnom pozorištu od oktobra 1944. godine, bile posećene do poslednjeg mesta. I to bez obzira na to da li je na repertoaru bila opera ili koncert Beogradske filharmonije, balet ili drama. Rat je u blizini Beograda još trajao, a mi smo prvu opersku predstavu – 'Evgenij Onjegin' izveli 17. februara, 1945. godine.
U svet smo prodrli nekoliko godina kasnije i postigli velike uspehe najpre sa ruskim operama, za koje smo imali odlične umetnike - sjajne pevače. U Beograd su počeli da dolaze direktori poznatih opernih kuća i festivala, kao i menadžeri. A kada smo dobili ponudu gramofonske kuće 'Deka' i za nju snimili čak devet opera, to je jako odjeknulo u svetu. Bilo je to vreme uspona i svetske afirmacije Mira Čangalovića, Biserke Cvejić, Radmile Bakočević, Đurđevke Čakarević, Brede Kalef, Milke Stojanović, Zvonimira Krnetića, Dušana Popovića i Nikole Mitića... Bilo je to odista zlatno doba Beogradske opere. Da se vratimo na vreme pre ovoga rata. Kako ste doživeli 90-te godine u Beogradu i raspad bivše zajedničke države?
- Veoma teško. Bilo je strašno proći Knez Mihajlovom i gledati onu četničku ikonografiju, posebno zato što su mnogi ljudi sa kojima sam do tada normalno kontaktirao, a sa nekima i prijateljevao, na sve to gledali potpuno drugačije od mene. Je li i vas hvatala depresija?
- Da, ali samo u snu. Na javi sam uvek realno gledao na stvari. Kada sam video da sve ide mimo mene, da ni na šta ne mogu da utičem, povukao sam se. Jeste li nakon svega što ste doživeli ostali levičar?
- Apsolutno! Smatram da se, unatoč svemu, treba boriti za socijalizam ljudskoga lika. Užasavam se od oživljavanja nacionalizma i fašizma, ne samo kod nas, nego i u svetu. Koliko ste nakon dolaska na Krk pratili događaje u Hrvatskoj, a i na prostorima čitave bivše Jugoslavije?
- Malo. Distancirao sam se potpuno od politike, i prestao da mislim na sve ružno što se događalo… A da vam pravo kažem, to više i nije bilo nešto moje. Bila je to neka druga politika i neki drugi ljudi. Meštani Baške dobro su vas primili, cene vas i poštuju. Je li istina da su vam u znak pažnje donosili smokve, grožđe, med?
- Istina je. Kada bih ujutro ustao, neretko sam na svojoj terasi nalazio te poklončiće. Bio sam iznenađen i ganut, a to darivanje i pažnja traju i dalje. Osim toga, svako jutro i svako veče jedan od mojih tamošnjih prijatelja moreplovaca dođe i pokuca mi na vrata da vidi da nisam 'pozabil dihat' (smeh) i da pita da li mi što treba. Mira Babić-Šuvar
