Izvor: Politika, 08.Mar.2010, 00:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
JAVNO DOBRO
Dobar primer uzurpiranih javnih dobara imamo pred sopstvenim očima. To su, na primer, obale Save i Dunava zaposednute splavovima-kafanama u koje i ne ulazi radni svet
Javna dobra održavamo svi, finansiranjem na način predviđen zakonom, istovremeno nemoćno posmatrajući njihovu zapuštenost i povremeno sistematsko uništavanje. Obale reka postale su, gde god je to moguće, omiljena lokacija splavova-kafana, uobičajenih inkubatora urbanog kriminala i noćnih radnih mesta svekolikih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << badavadžija. Vidimo parkove i prilaze obalama preorane točkovima džipova, ali i ravnodušnost vlasti koja je tamo delegirala slabo plaćene i mrzovoljne policajce. Sve to nije nikakva novost o kojoj treba naširoko pisati. I zašto bi kad su mnogi ispunjeni ponosom zbog konstatacije iskopane iz nekog vodiča za mlade i stare besposličare: „Beograd je najbolje mesto u Evropi za noćni provod”! Za koga li?
Šta mislite da li se vozač ogromnog „džipa” oseća nelagodno kad odlazeći na reku prelazi preko travnjaka i da li ga je sramota od posmatrača. Naravno, ne. Tako se ponaša i u centru grada. Za njega je ,,džip” bilbord na kome piše: „Ja sam kontroverzan, sposoban i imam pare, a vi?”
Javno je sve ono što nije privatno i zbog toga ne postoji jasno vidljiv individualni interes za njegovo održavanje. To nas vodi do važnog pitanja: da li je moguće naterati ljude da vode računa o javnim dobrima i da to učine najbolje što mogu? Teško je , ali moguće je. Distanciranje države i lokalnih samouprava od lokalnog polusveta podrazumeva se u mnogim državama, a mehanizmi prijave i identifikovanja onih koji uništavaju javna dobra su poznati, lako primenljivi i jako korisni. Uzmimo poznat primer: u Engleskoj u manjim tranzitnim, prigradskim mestima aktivisti i penzioneri dežuraju s radarima za merenje brzine vozila koja nepropisnom brzinom prolaze kroz naselja, a radarske zapise uveče predaju lokalnoj policiji koja uvek ima premalo ljudi. Da li u tome ima nečega potkazivačkog i sramotnog? Nema, naravno. Vozači vrlo brzo uviđaju promenu situacije i ne dozvoljavaju sebi kasniji stid suočavanja sa aktivistima, penzionerima i čestitim starcima i staricama koji daju svoj doprinos zajedničkom dobru. Kad znate da svi oko vas, vaši poznanici i komšije volontiraju, makar u sabiranju plastičnih kesa i čišćenju otpadaka u okviru nekog poduhvata zajednice, onda i vi počinjete sa ispoljavanjem sklonosti da učinite isto što i oni, jer vas je, u suprotnom, sramota. Osećaj stida i krivice razlikuje se od kulture do kulture, ali reakcija na njih ista je u celom svetu. Moral zahteva sposobnost osećanja sramote i identifikacije sa drugima, tj. empatiju. To je nešto što nemaju dvogodišnja deca, jer u sazrevanju i vaspitanju još nisu dotle stigla. Kao i druge sposobnosti, poput jezika i osećanja za humor, i moral se neguje različitim načinima vaspitanja u kome društvo ima bitnu ulogu. U razvijenim zemljama je, za razliku od ovdašnje situacije, u modi angažovanje volontera za poslove od opšteg interesa. Za svaku akciju dodeljuju se upadljive značke ili majice, koje o svojim vlasnicima govore da su uzorni građani, jer brinu o opštem dobru. Ti mali pokloni doprinose, pre svega, stvaranju reputacije koja je dovoljna za kompenzaciju utrošenog vremena i energije.
Psiholozi misle da je potrebno stvoriti pre svega svest o zajedništvu i opštem dobru, a svakome ko doprinosi afirmaciji te svesti treba omogućiti da bude prepoznat kao značajan činilac u projektima za obnavljanje već postojećih i stvaranje novih javnih dobara. Konvergencija rasta nečijeg ponosa zbog prepoznatog truda u korist javnog dobra, i javno priznanje, motiviše za dalja dobra dela i pretvara se postepeno u potrebu. Setimo se zajma za preporod Srbije koji je upamćen po buđenju pozitivnih emocija i snažne potrebe za lični doprinos opštem interesu, pogotovo kad su podaci o izuzetno velikim pozajmicama bivali sistematski iznošeni u javnost sa predznakom ,,herojske velikodušnosti”. Sve što se kasnije , na nesreću, dogodilo, izgubilo je odlike borbe za opšte dobro, postalo je žalosno, potom banalno i najzad tragično.
Iskustva velikih u očuvanju opštih dobara zajedništva veća su od iskustva malih, i govore da i bezobzirni ljudi znaju da poštuju tuđu nesebičnost i požrtvovanje i žele da steknu ime kao dobročinitelji. Oni se mogu preobratiti, ali za tako nešto potrebno je dobro organizovano društvo koje u jednoj ruci ima štap, a u drugoj šargarepu i uz to ima jasno prepoznatljive moralne putokaze.
profesor univerziteta
Momčilo B. Đorđević
[objavljeno: 08/03/2010]
