Izvor: Politika, 04.Jan.2013, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izvrnuto pletivo Andrićevog života
U svojoj knjizi pokušala sam da pratim kako su elementi Andrićeve biografije, zamaskirani, preoblikovani, ulazili u njegovo delo
Postojana posvećenost književne istoričarke Žanete Đukić-Perišić delu Ive Andrića, koja traje već dve decenije, krunisana je obimnom studijom „Pisac i priča: stvaralačka biografija Ive Andrića”, koja je objavljena u novosadskoj „Akademskoj knjizi”. Reč je o izmenjenoj i dopunjenoj doktorskoj disertaciji koji je autorka odbranila >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Vaša studija predstavlja sintezu Andrićevog životnog i stvaralačkog puta, što se protivi uobičajenim akademskim shvatanjima da je život pisca irelevantan za proučavanje njegove literature?
Naravno da jedno umetničko delo najpre treba tumačiti iz njega samog, kao da smo ga našli u boci na dnu mora: ni tumača ni čitaoca ne mora da zanima ni ko je autor, ni kada je i gde delo nastalo. Ali taj takozvani imanentni pristup, koji je u potpunosti marginalizovao ličnost umetnika, proglasivši „smrt autora”, koliko god bio produktivan, toliko je, sa druge strane ispuštao iz vida jedno široko i bogato polje – pretknjiževni kapacitet dela koji je na ovaj ili onaj način udarao specifičan pečat delu. Ja sam u svojoj knjizi pokušala da, na nov način, uz otklon od pozitivističke isključivosti, vratim zanimanje i za ono što delu prethodi i da pratim kako su elementi Andrićeve biografije, zamaskirani, preoblikovani, kao slepi putnici ili sa lažnim pasošem, na mala vrata, ulazili u njegovo delo dajući mu specifično obeležje. Posmatrajući hronološki Andrićev život i umrežavajući ga sa njegovim delom koje nikada nisam gubila iz vida, ja sam mogla da pratim evoluciju Andrićevog intelektualnog bića, da uočim razvoj njegovih ključnih ideja, tema, motiva, književnog postupka.
Beogradski ratni dnevnik Andrićev, pa i „Znakovi pored puta”, zapravo se protive i njegovim stavovima da je biografija pisca nevažna na njegovom stvaralačkom putu…
Andrić je celog života ponavljao da poznavanje piščevog života ne može ništa reći o njegovom delu i da je čeprkanje po biografijama umetnika „ćorava rabota”. Ali, njega samog toliko su zanimale biografije stvaralaca o kojima je pisao, toliko su ga opčinjavali dnevnici, memoari, prepiska, sa privatnim tajnama koje su nosili, da su se često njegova tumačenja dela pojedinih pisaca (Njegoš, Vuk, Petrarka, Hajne, Vitmen, Kočić...) ponajpre oslanjala na biografsku građu. Dobro da ste spomenuli beogradski ratni dnevnik iz 1944. godine: kada ga čitate i kada paralelno posmatrate Andrićeve takozvane beogradske ratne priče, vama je više nego jasno koliko su neposredni podsticaji iz stvarnosti oblikovali fikciju, a otkrivanje mere toga uticaja kao i načini preoblikovanja te građe u umetnički tekst za mene je bio inspirativan zadatak. Želela sam da „pletivo” njegove umetnosti izvrnem, uočim i pokažem kako su se raznovrsni stvarnosni prepleti, čvorići, petlje umrežavali i spajali, dajući savršeno lice njegovog dela. Odrastajući pored ćuprije na Drini, on se još kao dečak susretao sa narodnim predanjima i legendama u kojima je kako je govorio sakupljena istorija čovečanstva, i sa vukovskom i njegoševskom tradicijom koja je u velikoj meri odredila njegov odnos prema istoriji, jeziku, pisanoj reči...
Kao na Gojinim bakrorezima, Andrićev svet prepun je stradanja nedužnih, nedaća, nepravde. Andrić je moralistički pisac, ali i još mnogo toga?
Istina, Andrićev književni svet obeležen je stradanjima, patnjom bez smisla, u njemu gotovo da i nema ljubavi... Taj antropološki i egzistencijalni pesimizam i Andrić, poput Goje, pokušava da prevlada putem kreativnog modelovanja stvarnosti, kroz umetničko preoblikovanje prirode i života. On stvara neku drugu, dostojniju prirodu, falsifikuje stvarnost, učvršćujući nove, neponovljive oblike. Andrićeva pozicija mogla bi da se opiše kao „delatni pesimizam” koji je najslikovitiji oblik dobio u jednoj njegovoj posveti na knjizi: „Sve Drine na svetu su krive. I mi ih nikada ne možemo ispraviti. Ali, mi nikada ne smemo prestati da ih ispravljamo.”
Detinjstvo je posebna tema u Andrićevom delu, a neki od najupečatljivijih likova su upravo ženski?
Detinjstvo za Andrića kao pisca nije doba vedrine i zadovoljstva, niti predeo sreće, bezbrižnosti i harmonije. Vreme sazrevanja i osvešćivanja Andrićevih malih junaka prate neprekidne sumnje i nesigurnost, bol zbog nepravde, vršnjačka agresija, tiranija odraslih... Njihov susret sa gorkim ukusom života traumatičan je i bolan, a prelaz iz detinjstva u svet odraslih Andrićevi junaci uvek skupo plaćaju. I sam Andrić kao dete bio je zapitan, stidljiv, uzdržan i povučen, opterećen siromaštvom i oskudicom koje su mu stajale kao kost u grlu. Kad su ga jednom upitali ima li neke fotografije iz detinjstva, on je rekao da nikada, zapravo, i nije bio dete. Jednako kao deca, pate i Andrićeve junakinje: za njih je trenutak inicijacije i ulazak u predeo ženskosti, uvek dramatičan, skopčan sa patnjom i nesrećom koju po pravilu izazivaju muškarci. Malo je sreće i zadovoljstva među Andrićevim junakinjama, a u muško-ženskim odnosima gotovo da nema razumevanja i harmonije.
Međutim, upravo je u vreme Drugog svetskog rata Andrić napisao svoja najvažnija dela. Kako je posle rata izgledao njegov put u novom, socijalističkom, društvu?
To pitanje zaokupljalo je i Andrićeve savremenike, a interesuje i nas danas. Kako je i zašto predratni, kraljevski diplomata najvišeg ranga ušao u Partiju? Čini mi se da je pisac vrlo dobro razumeo da je došlo novo doba u kojem valja trajati. I pisati. Iako je on, sa svim svojim velikim ugledom koji je išao i izvan granica zemlje, bio potrebniji Partiji nego ona njemu, Andrić je, verujem, morao znati da uključivanje u sistem može da mu obezbedi prostor za stvaranje. Sklopio je sa novom vlašću prećutni sporazum o prisustvu u ideološki kontrolisanom sistemu nove kulture, ne upuštajući se ni u jedan javni posao sa strašću prvosveštenika vere, jer to uistinu i nije bio. Osim toga, njemu kao da zapravo i nije bilo teško da prihvati ideju nove Jugoslavije. Ma kako isključiva, gruba, osvetnička i uskogruda, nova vlast je u izvesnom smislu i u specifičnom okviru artikulisala neke od ideala za koje se mladi Andrić borio: ujedinjenje južnih Slovena pod jednom kapom, nezavisna i slobodna zemlja, uprkos tome što je sazdana na bratskoj krvi, mogla mu se učiniti kao kakvo-takvo ostvarenje sna mladobosanskih „fantasta i luda”, kojima je i sam nekad pripadao.
Marina Vulićević
objavljeno: 05.01.2013.
