Izvor: Politika, 21.Mar.2011, 00:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izvozna nostalgija
Naša javnost ne zna, a ministarstvo ne govori jasno, gde sve odlazi naše oružje
Vojska je ponovo vratila svoj ugled među Srbima, koji je zaslugom razorne politike gubila devedesetih. Danas je ponovo na čelu institucija sa najvećim ugledom u društvu. Vojnički agitprop je stvorio umivenu, skoro idiličnu sliku oružane sile, ne uspevajući i ne želeći da otkloni neizbežne stereotipe kao što su pokazne vežbe i prateći vojnički pasulj.
Nedavno, na Ušću, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stotine građana je stajalo u redu, ne bi li probali to čudo od vojničke hrane. Ukinuta je obavezna regrutacija, ali, gle čuda, dobrovoljaca ima mnogo više nego što srpska vojska ima mesta.
U srpskim gradovima skoro i da nije moguće videti vojnika u uniformi. Gde li je samo nestala SMB groznica subotnjih večeri, i izlazak čitavih brigada na gradske ulice? Toj vrsti vikend militarizacije iskreno su se radovali ugostitelji i fotografi, a na ironijskom zanosu o čežnji za vojničkim izlascima nastao je i čuveni film „Kad budem mrtav i beo”, sa nezaboravnom pevačkom avanturom Dragana Nikolića. Danas, naravno, tek ponegde ima nostalgije za minulim vremenima i šinjelima koji su skupljali kišu bolje nego bilo koji sunđer.
Roker Bora Đorđević je, tragajući za svojom izražajnom slobodom, negde posle Titove smrti otpevao svoje dve najpoznatije „antiarmijske” pesme: „Ispod šlema mozga nema”, i „Za ideale ginu budale!” Ideali su promenjeni sa režimima, a šlemovi u aferi Dragić.
Mnogi bivši vojnici, koji su bili što na Triglavu, što na Đevđeliji, još imaju ruke ušarane plavim tetovažnim mastilom. Njima je nevešti tatu-klesar iz šezdesetih i sedamdesetih ucrtao zavet, najčešće na podlaktici: Uspomena iz JNA, uz datum koji nikakav laser ne može da obriše, jer je mastilo tonulo do kosti.
To su bili dani! Ljudi sa tetovažama danas su čiče čiji unuci traže svoje mesto u skraćenom stroju, a oni sami način da organizuju bar još jednu ispratnicu za unuka, pa makar se taj vrnuo iz armije za mesec dana.
Naravno da ovo nije romantična niti nostalgična priča. Vrhovni komandant vojske, predsednik Tadić, kad stigne od drugih obaveza, obavezno naglasi da imamo vojsku prema sopstvenim potrebama. Vežbe na Pasuljanskim livadama i na Ušću bez njega su nezamislive.
Narod voli da gleda kako Tadić prima raport pred počasnim strojevima, estete tvrde da ima bolji korak od Broza. Ministar Šutanovac je odlično izučio politički marketing, slika se skoro češće od Ivice Dačića. Vojni časopis ,,Odbrana” u svakom broju objavi između šest (najmanje) i četrnaest fotosa ministra u različitim pozama i ulogama.
To su uglavnom protokolarne okolnosti, i ministar se u tome dobro snalazi. Uglavnom sedi pored predsednika, otvara nove vojničke pogone, prima posetioce ili odlazi u posete. Zajedno sa generalima Miletićem i Živakom, slikao se na komandnom mostu i poletno-sletnoj stazi američkog nosača aviona „Enterprajs”.
No, kakva je uopšte u tom ambijentu retuširanog agitpropa borbena moć srpske vojske? I na šta se ona odnosi. Strateški okvir podrazumeva reakciju na šovinističke pobune i uslovne recidive kosovskog žarišta, zatim pomoć pri kapitalnim nepogodama (videli smo Japan i njegovu dramu), i konačno, borbu protiv mafijaških koncerna koji mogu da budu organizovani kao vojska.
Sve je to realno, uz primedbe koje se odnose na pretpostavku o krotkosti našeg nestašnog okruženja. Dobri odnosi sa lošim susedima kao da se podrazumevaju, a strateški rizici su prepušteni najboljim mogućnostima, dakle uverenju da ih neće ni biti.
Ministar odbrane rado govori o kapitalnim izvoznim uspesima naše vojne industrije. Uz neizbežne ograde, svaki eksportni bum mogao bi da raduje, pogotovo što smo u izvoznim trendovima prilično malaksali. Ne bismo zavirivali ispod cirada i u potpalublja, ali nismo dobili dobar odgovor kako je to naša namenska industrija od krize gašenja pre nekoliko godina, dostigla svoje munjevite vrhunce za mandata samo jednog ministra. Koliko znam, Zoran Stanković nije imao čime da se pohvali nego je nekoliko puta trčao put Šumadije i zapadne Srbije da smiruje oružare.
Čak i da jeste tako, a autor ovoga teksta je poslednji koji bi sumnjao u ministra odbrane, zašto general Miletić govori o depresivnom tehnološkom zaostajanju naše vojske? Dakle, nemamo dobre i zdrave avione, lake i mobilne raketne sisteme za odbranu od tenkova i letilica, solidna, no skupa sredstva veze, niti nešto modernije uređaje za bolju zaštitu sve dragocenijeg pojedinca – borca.
Nema objašnjenja zašto nije moguć transfer tolike dobiti od izvoza naoružanja i ulaganje u izlaz iz tehnološke praistorije. Ili odvajanje bar promila tih para da se skuće beznadežni vojni beskućnici. Ministar zna gde su, ako su još tamo.
Naša javnost ne zna, a ministarstvo ne govori jasno, gde sve odlazi naše oružje? Možda u novu istoriju trećeg sveta, gde će nići spomenici srpske namenske industrije.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 21.03.2011
