Izvor: Politika, 07.Nov.2010, 00:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izvinjenje i isprika
Nekako ne verujem da je Josipović išao u Varivode zbog Tadića, niti da je Tadić išao na Ovčaru zbog Josipovića. Prvi je išao zbog Hrvatske i njene budućnosti, drugi zbog Srbije i njene budućnosti
Teško da je na relaciji Beograd–Zagreb išta ostalo propušteno u analizama dometa posete srpskog predsednika Vukovaru i „saniranja strašnih stvari”, kako je to jednom rekao njegov hrvatski domaćin.
Nije, ali i to je razlog da se ipak vratim na ovaj događaj. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Primetićete odmah da, za razliku od mnogih kolega, „događaj” nisam propratio kolekcijom atributa među kojima je preovladavao onaj „istorijski”.
Klonim se i zazirem od tog izraza za koji se u ovom regionu s gotovo neizdržljivom količinom istorije po glavi stanovnika hvata često, gotovo često koliko i za pušku.
Zato bih se klonio da Borisu Tadiću i Ivi Josipoviću odmah, poput Baraka Obame, akontiram zajedničku kandidaturu Nobela za mir. No, bez obzira na sve rečeno i izanalizirano, mislim da osetljiva tema pomirenja zaslužuje da bude ponavljana. Još za dogledno vreme.
Dvojica sedokosih dosledni su u nameri da se suoče sa zločinima. Čine sve što je u njihovoj moći da na promociju pomirenja privuku što više Srba i Hrvata. To je ona ćutljiva većina koju su, onomad, prvo Milošević a potom Tuđman, lako ubedili da ostave flašu „jelena” ili „karlovačkog” i krenu u rat.
To je bila većina koja, do skora, ni na jednoj ni na drugoj strani nije mogla da čuje da dolazi neko drugo vreme. Nova generacija Hrvata koja voli Seku Aleksić i nova generacija Srba koja, kao i njen predsednik, obožava Severinu, ali se i dalje pita da li je pravo vreme za pomirenje.
Kome je više verovati? Sadašnjim predsednicima koji danas jesu a sutra nisu, ili pogubnim „očevima nacija” koji su nas gurnuli u ratove?
Suviše je dugo bilo veoma lako mobilisati Srbe protiv Hrvata i odveć je dugo bilo lako mobilizirati Hrvate protiv Srba, na bilo koju temu. Hoću da verujem da to vreme prolazi, da je stiglo vreme otrežnjenja koje otvara put razumu i interesima.
Tadićev gest izvinjenja u Vukovaru i Josipovićeva isprika u Paulin Dvoru udaraju temelj novog razmišljanja suseda o susedu. Angažovali su se, angažirali, da mobilizaciju protiv pretvore u mobilizaciju za. Da ćutljivoj masi, pustimo srpske radikale i hrvatske pravaše, poruče da je došlo vreme „nove budućnosti”.
Ne znam baš šta to Tadićevo znači, jer nespretno podrazumeva da postoji i „stara budućnost”, ali nije u tome poenta. Akcenat je na razvezivanju od turobne prošlosti i otvaranju perspektiva dobrosusedske budućnosti.
Kako će ta budućnost izgledati više ne zavisi samo od Tadića i Josipovića. Oni su, svaka čast, svoj vukovarski rekvijem odradili, mada ne i završili.
Njihovo je da nadgledaju šta će činiti vlade u Beogradu i Zagrebu, šta biznismeni dve zemlje. Njihovo je da obezbede da se u normalizaciju uključe carinici i recepcioneri, točioci goriva na pumpama, kelneri i konobari, prodavci hleba, pardon, kruha.
Rekao bih da je hrvatski domaćin bio više nego uviđavan pa je najbolniji mit nove hrvatske istorije balansirao odlaskom na Paulin Dvor, iako je srpski zločin u vukovarskoj bolnici – bio je to početak moralnog posrnuća srpskog ratničkog viteštva koje se završilo Srebrenicom – ipak neuporediv s hrvatskom odmazdom koja je usledila.
Ova dva stratišta ne mogu se izjednačavati brojčano, ali nešto ih ipak veže: zločini nad nevinima. Nekima ni to nije dovoljno. Ako već ne premeravaju žrtve, premeravaju reči.
„Veliko izvini i mala isprika”, piše beogradski „Pres”. Naslov bi bio tabloidski da nije vitriolski.
Jasno je šta je poruka. Tadić se, eto, opet klanja i izvinjava, a za uzvrat dobije tek nešto malo hrvatske „isprike”. Jadni Srbi, pritisnuti sa svih strana, ponizno kleče moleći za oproštaj pred onima koji i danas „Oluju” slave kao nacionalni praznik.
Šta bi onda Hrvati trebalo da kažu kada se Josipović nedavno poklonio srpskim civilnim žrtvama zločina u Varivodama? Da svog predsednika cinično ispljuju jer je – pre nego što je Tadić došao na Ovčaru – govorio o „strašnom zločinu koji se ničim ne može oprati” kao što se „ne može oprati ni sramota koja je tim zločinom počinjena hrvatskom narodu”?
Znam, ima tamo raznih domoljubnih udruga kojima se Josipović ovim rečima smrtno zamerio, kao što ovde ima raznih „patriotskih snaga” koje Tadiću ne praštaju prevoz „Golubicom” do Vukovara. Suviše je još onih koji smatraju da su gestovi izvinjenja aktovi poniženja.
Dobro je što se sadašnji lideri dve zemlje ne obaziru na poruke koje će savremenost ipak i unatoč svemu pre ili kasnije fosilizovati.
Zato sam protiv prebrojavanja. Zar nismo u stanju da zapamtimo do čega su dovele licitacije Jasenovca? Zar, i jedni i drugi, nemamo snage da neke stvari konačno i neopozivo prepustimo arhivarima istorije?
Zaboravimo na primitivno kalibriranje izgovorenih reči. A, ako već mere kalibar Tadićevog izvinjenja i Josipovićeve isprike, onda su umotvorci „Presovog” naslova mogli da premere žrtve Ovčare i Paulin Dvora.
Mrtvi, čije su žrtvene seni pratile dvojicu predsednika koliko i živi, ne vide razliku između izvinjenja i isprike. Razumem i one koji su, umesto aplauza, Tadiću u Vukovaru okrenuli leđa. Njih je rat zauvek teško obeležio, ali političari moraju napred.
Izvinite, ova „Presova” diverzija začas me je odvela od bitnog. I, nažalost, bolno podsetila koliko sve rampi i zapreka i danas stoji na putu pomirenja.
Uostalom, nije ni sa ovom posetom bilo sve tako glatko kako sada na diplomatskoj površini izgleda. O Tadićevom odlasku za Vukovar pokušavao je da se dogovori i Josipovićev prethodnik Stipe Mesić, ali je inicijativa, „zaslugom” obe strane, neslavno propala.
Zato mora još više da raduje što su se hrvatski i srpski lideri složili da „nema sile” koja će ih zaustaviti na putu pomirenja.
Neko može da kaže da su i Varivode i Vukovar bili samo prilike za ličnu promociju Josipovića, odnosno Tadića. Možda i jesu kolateralna dobit na kolektivnom bolu, ali nije u tome suština.
Ne znam za Josipovićevo okruženje, ali marketinški konzilijum srpskog predsednika je, u slučaju Vukovara, sebe iznenađujuće mudro obuzdao savetujući predsedniku dostojanstvenu mirnoću. Bez patetike i slavodobitnosti.
Neko takođe može da kaže da su Varivode i Ovčara dvojici lidera poslužili kao pokazne vežbe kooperativnosti prema poznatom zahtevu iz Brisela da nema ulaska u Evropsku uniju dok države našeg regiona ne promovišu pomirenje i ne uspostave dobre međusobne odnose.
Možda ima i toga, ali čak i ako su gestovi pomirenja (delimični) rezultat savetodavnih uputstava spolja, šta u tome ima loše? Zar to onda nisu upravo potvrda EU vrednosti kojima i Srbija i Hrvatska teže?
Cepidlake će u svemu pronaći povode omalovažavanja učinjenog, ali nekako ne verujem da je Josipović išao u Varivode zbog Tadića, niti da je Tadić išao na Ovčaru zbog Josipovića. Prvi je išao zbog Hrvatske i njene budućnosti, drugi zbog Srbije i njene budućnosti.
Žrtvama je iskazan pijetet. Vreme je da se okrenemo živima.
Boško Jakšić
objavljeno: 07/11/2010
