Izvor: Politika, 12.Maj.2012, 01:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izrazita emotivna bliskost dece i roditelja
Ovakva vrsta emotivne umreženosti je jedna od osobenosti porodičnih relacija kod nas, uz još neke evropske zemlje
Kad je reč o porodičnoj funkcionalnosti i tranziciji u odraslo doba mladih, kod nas je poslednjih godina urađeno nekoliko interesantnih studija. Zahvaljujući njima, možemo pratiti promene u domenu različitih aspekata porodične funkcionalnosti, uključujući naravno i odnose između roditelja i dece. Ovi odnosi se neretko smeštaju u kontekst generacijskog jaza, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odnosno konflikta. Ipak, sa ovom premisom bi valjalo biti oprezan.
U prilog ovoj tezi govore nalazi nekih domaćih studija. Na primer, istraživanje rađeno u okviru Instituta za sociološka istraživanja u Beogradu 2008. godine je pokazalo da u porodicama koje prolaze kroz različite faze životnih ciklusa postoje nesuglasice koje su razvojno – očekivane. Roditelji se, tako, na decu uzrasta do sedam godina ljute zato što su neposlušna. Na one nešto starije – zbog školskih obaveza, na adolescente – zbog njihovih materijalnih prohteva. Stariji od devetnaest godina najčešće izbegavaju obaveze koje im roditelji nameću – i eto konflikta. Jedan od povoda konfliktima na ovom uzrastu je i onaj kada roditelj ne želi da prepusti deci neke makar i male obaveze, nastojeći da bude roditelj sa velikim ,,r”. Ovo se svakako uklapa u paternalistični vaspitni obrazac koji je tipičan za našu sredinu.
Time dolazimo do drugog, bitnog aspekta tranzicije mladog čoveka u odraslo doba. Najčešće se proces odrastanja prati i posmatra preko nekih demografskih pokazatelja kakvi su: završetak školovanja, odlazak iz roditeljske kuće, zaposlenje i tako dalje.
Unutrašnja dimenzija odrastanja, a to je psihološka separacija mladih od roditelja, retko je predmet naučnog posmatranja. Tim pitanjem smo se bavile moja koleginica Slađana Dragišić-Labaš i ja. I ustanovile smo da je emotivna zavisnost dece od roditelja kod nas u Srbiji manje-više konstantna, nezavisno od uzrasta mladih ljudi. Ona jeste nešto manje izražena kod tridesetogodišnjaka u poređenju sa srednjoškolcima, ali je i dalje visoka. Konačno, ovakva vrsta emotivne umreženosti je jedna od osobenosti porodičnih relacija kod nas, uz još neke evropske zemlje, poput Italije, Portugalije i Grčke. Postojanje ovakve izrazite emotivne bliskosti se tumači na različite načine, a mi smo u objašnjavanju ovih nalaza pošle od kulturološke specifičnosti društva u kome živimo i u kome se emotivna umreženost veoma neguje. Tako su kod nas deca izrazito emotivno vezana za roditelje kao što su i roditelji do kraja života vezani za njih. Ovakva vrsta uzajamne vezanosti može biti prepreka na putu ka osamostaljenju mladih ljudi, ali isto tako predstavlja i poseban vid podrške potreban u turbulentnim vremenima.
Gotovo bez izuzetka, sva istraživanja rađena kod nas su pokazala da se emotivna vezanost između članova porodice povećava u periodima uslovno nazvane društvene anomije. I obrnuto, porodična kohezivnost se pomera ka balansiranijim, odnosno funkcionalnijim nivoima u trenucima relativne društvene stabilnosti.
Dalje, iako se izuzetna emotivna umreženost članova porodice smatra jednim od pokazatelja porodične disfunkcionalnosti, jer potomstvu uskraćuje priliku da se individualizira i odvoji od roditelja na određenom uzrastu, društvene okolnosti i kulturološke odlike sredine u kojoj živimo ovoj hipotezi daju posebno značenje. Naime, i pored toga što naši mladi „ne uspevaju” da se od roditelja emotivno odvoje ni u tridesetim, oni su u tom uzrastu u potpunosti funkcionalno samostalni i konfliktno nezavisni, odnosno psihološki separisani u dva takođe značajna domena. Nešto niži nivo ukupne psihološke separacije se sreće kod onih tridesetogodišnjaka koji su nezaposleni i koji žive sa roditeljima u porodicama koje su dobro ili vrlo dobro materijalno stojeće. Drugim rečima, radi se o onim mladim ljudima koji se obilno oslanjaju na roditeljsku pomoć i podršku, držeći se svojih pozicija zavisne dece. Isto tako, primećeno je da emotivna nezavisnost mladih u odnosu na roditelje postoji u slučaju onih mladih čije su porodice ili izuzetno siromašne ili odlično materijalno stojeće. Razlog tome se može tražiti ili u objektivnoj nemogućnosti da se dobije roditeljska podrška, te je potrebno osloniti se na vlastite snage, ili pak u potpunoj dostupnosti i apsolutnoj izvesnosti roditeljske pomoći.
Sve uzeto zajedno ukazuje na uticaj društvenih prilika, kulturne tradicije i ličnih izbora mladih na putu u odraslo doba.
Asistent na Filozofskom fakultetu u Beogradu, sistemski porodični terapeut
Milana Ljubičić
objavljeno: 12.05.2012.
