Izvor: Politika, 29.Apr.2013, 18:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iznudica i posledice
Čini se da veći deo javnosti vidi ishod „pregovora” kao negativan ali i kao nešto što je bilo iznuđeno i očekivano
Sporazum u Briselu sam po sebi jeste bolji od prve ponuđene verzije, ali je kontekstualno neprihvatljiv. Ne toliko zbog onog što piše u njemu, koliko zbog toga što je to sporazum između „Beograda i Prištine” čime se u startu još pre godinu dana prihvatila secesija kao „realnost na terenu”. Da smo takav papir dobili preko UN SB to bi bila sasvim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << druga priča.
Reakcije na ovaj traumatični događaj su podeljene – proevropski deo javnosti, a gotovo svi mediji, ovo smatra za nužno i pozitivno jer to znači da nastavljamo da idemo ka „godoovskoj” Evropi, dok je patriotski deo političkog spektra ovaj čin osudio kao neustavnu kapitulaciju. No nas ovde više zanima kako prihvataju „sporazum” obični građani koji nisu politički profilisani. Dobar deo javnosti, možda i zbog toga što je Dačić morao da sedi naspram lica sa poternice – Tačija doživeo je ove pregovore kao poniženje i poraz Srbije. Rezultat jeste bolan i nije ga lako prihvatiti.
No i pored toga, sva je prilika, to sve neće dovesti do značajnih pomeranja na političkoj sceni. Najveći krivac u očima građana je Zapad, pre svega Amerikanci koji su bili veći Albanci od Tačija, dok sa druge strane Srbija nije imala saveznike. Čini se da veći deo javnosti vidi ishod „pregovora” kao negativan ali i kao nešto što je bilo iznuđeno i očekivano.
Sa druge strane, Vučić i Dačić su zahvaljujući svom angažmanu, uslovnom „ne” prvoj verziji sporazuma i medijskim porukama koje su slate, u očima dobrog dela javnosti doživljeni kao i ljudi koji su želeli dobro zemlji i koji su pokušali da učine ono što je u teškim okolnostima moguće. Doduše taj utisak bi se mogao i promeniti u budućnosti kao posledica uporne kampanje političkih rivala. Do tada, sva je prilika, stranke vladajuće koalicije, a pre svega SNS neće biti na gubitku rejtinga zbog „Brisela” što će se moći proveriti i eventualnim prevremenim parlamentarnim izborima. Značajan, ali ne i presudan, doprinos ovakvom utisku javnosti „izgleda da je tako moralo” dali su i mediji koji su „obazrivo” o ovome izveštavali.
Veći deo opozicije i deo vlasti sa stavom „podržaćemo vas ako priznate da je ovo priznanje Kosova” sigurno neće biti na dobitku. Kod onih koji su patriotski orijentisani, a do sada su glasali za DS, ovo se doživljava kao stav LDP-a.
Takozvane patriotske stranke DSS, Dveri i radikali su ovu situaciju mogli iskoristiti da zajedničkim nastupom – ne samo zajedničkim mitinzima – zapravo formiraju nepostojeći patriotski blok. Uz podršku SPC, koja je oštro nastupila protiv sporazuma, ove tri stranke bi mogle na izborima da budu relevantna politička opcija, pa i da utiču na formiranje vlade i formulisanje buduće nacionalne politike. Ovako međusobno surevnjivi i podeljeni u tri i više kolona oni samo troše energiju nacionalne frustracije i otpora nacionalno opredeljenih. Ne bih se složio sa Čedomirom Antićem da su demonstrirali protiv „Briselskog sporazuma” samo ekstremisti, već je to izraz nacionalne i socijalne frustracije zbog poraza i poniženja koje trpi naša zemlja.
Veći problem za vlast od patriotskih protesta i saopštenja kojima se „najoštrije osuđuje vlada” jeste otpor SPC i problem sa implementacijom sporazuma „na terenu” zbog otpora Srba sa severa Kosova i Metohije koji se opravdano osećaju ugroženim. Iako se kaže da Beograd ne kontroliše dobar deo Kosova, a opet da Priština ne kontroliše celo Kosovo, to ne znači da Beograd potpuno kontroliše situaciju na srpskom severu Kosova. Snažniji i radikalniji otpor Srba implementaciji sporazuma mogao bi da destabilizuje situaciju „na severu” i posluži kao alibi Kforu da se umeša, što bi sigurno imalo loše posledice kako za Srbe na KiM tako i za Srbiju.
politički analitičar
Branko Radun
objavljeno: 29.04.2013.
