Izvor: Blic, 08.Nov.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Između straha i radosti
Između straha i radosti
Prvi put sam bila prisutna na svečanosti uručenja 'Dobričinog prstena' kada je ovo najveće priznanje za životno delo dodeljeno Miji Aleksiću. Nisam tada ni pomišljala da ću ga jednog dana i ja dobiti - kaže Svetlana Bojković, istaknuta dramska umetnica, ovogodišnja dobitnica 'Dobričinog prstena', najveće domaće glumačke nagrade.
S kakvim ste osećanjem primili vest o dobijanju 'Dobričinog prstena'?
- Između radosti >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i straha. Ne volim jubileje i obeležavanja godišnjica dok je čovek živ, jer se stiče utisak da je gotovo sa jednim ciklusom, a ja ne bih želela da budem svesna da je gotovo sa nekim mojim ciklusom. Pola sata posle vesti o priznanju saznala sam da je umro Ljuba Tadić i, da ne govorim ko je on bio, reći ću samo da je i on jedan od dobitnika 'Dobričinog prstena'. Jedino biće iz moje porodice sa kojim bih mogla to da podelim, moja ćerka, nema dovoljno života iza sebe da bi sve ovo o čemu pričam mogla da shvati na način koji je meni važan. Strašno je i to što više nije živ moj prvi muž (Miloš Žutić, prim. aut.) koji bi bio srećan što sam dobila ovo priznanje, kao što bih i ja bila srećna da je on stigao da ga dobije, nema više ni Mucija (Ljubomira Draškića), tako da sam bila jako zbrkana nekoliko dana. Ali šta je tu je, sve se u životu podneti mora pa i nagrada. To znači da, kad sklonim emocije u stranu, mogu mirno da kažem da mi je drago što sam uspela u onome što sam želela, a čega nisam ni bila svesna u mladosti kada sam pošla ovim putem. Kao predsednik Saveza dramskih umetnika bili ste angažovani u očuvanje digniteta ove nagrade u teška vremena devedesetih?
- Bila sam predsednik u dva navrata i to vreme jeste bilo drugačije. Kucala sam na mnoga vrata, kod ljudi koji imaju puno para, svesna da oni možda i ne idu u pozorište, ali sam znala da gledaju 'Bolji život'. Na tu tacnu sa kojom sam tražila pare za Savez stavljala sam sve što sam učinila svojim glumačkim radom, i nisu me odbijali. Danas je to drugačije, ti ljudi su sada postali ignoranti i više ih ništa sem novca ne zanima. 'Dobričin prsten' više nema novčani deo nagrade, što je naravno nevažno, bitan je onaj prsten koji jedan ser predaje drugom. Ali teško da bi i njega bilo da nije porodice Cepter koja je, kada je zlatara odustala da nas pomaže, preuzela finansiranje svih troškova dodele ovog priznanja, pa i zlatnog prstena. No, ne bih volela da se ovo priznanje vezuje za moj rad u Savezu, već samo za igru i ono što sam uradila na sceni. Šta je to što na neki način povezuje ovo visoko društvo čiji ste sada član?
- To je pre svega talenat. Talenat je, međutim, višeznačan; pored glume, talenat se odnosi i na prijemčivost i osetljivost za istinu - i to je zajednički imenitelj svih dobitnika 'Dobričinog prstena'. Umetnikov život, kako god da ga živi, greši, sukobljava se sa ljudima, vodilja umetnika kroz ceo život, zapravo je težnja ka istini. I to je početak u umetnosti koji vodi stabilnoj putanji sa koje tokom svih tih godina mnoge stvari polako otpadaju, ali na kraju ostaje ono što je čisto. Čast mi je da sam među ovih dvadeset fenomenalnih umetnika za koje je težnja ka istini sigurno zajednički imenitelj.
Hoćete li proslaviti nagradu radno?
- Kao i do sada u životu, i u ovom trenutku sam imala sreće. Već sam počela rad na ozbiljnom i vrlo velikom poslu, predstavi 'Šuma' A.N. Ostrovskog, u režiji Egona Savina u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Već sam bila u procesu proba kada je stigla vest da sam dobila nagradu. U januaru idem u Banjaluku gde igram sledeću predstavu, Nušićevu 'Gospođu ministarku'. Znači, nagrada je stigla dok sam bila u punoj akciji i nemam vremena da me hvataju crne misli o završetku radnog veka. Neprekidno ste se oglašavali povodom raznih nepravdi u onim vremenima, sada ste malo tiši?
- Ne, nisam se umirila već samo spadam u jako ogorčene građane ove zemlje i ovog grada. Ogorčena sam zbog parkova, zbog građevinske mafije, zbog vladinog Zakona o slobodnim umetnicima koji je donet ispod žita, zbog ovog ministra za kulturu kojeg, doduše, ne poznajem, ali koji nije ništa bolji od prethodnog, i još mnogo toga. Sve me to nervira, ali ja imam sreću od Boga datu da se bavim umetnošću i to je moj spas. Moj život je bio lep, uzbudljiv, ali nisam uvek mogla da utičem na njega, da ga režiram. Uspela sam, međutim, da moj posao bude u mojim rukama, da moja uloga bude pod mojom kontrolom. Dajući mi nagradu, moje kolege su potvrdile da su to prepoznale. Željko Jovanović
