Izvor: Politika, 09.Jul.2014, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izlazak iz krize na sporedna vrata
Srbija spada u najbolje kandidate za akcionarstvo zaposlenih. Ima vapijuće visoku nezaposlenost, ali i vapijuće veliku oskudicu u kapitalu
Visoka nezaposlenost, visok spoljni i unutrašnji dug i razorne posledice prirodnih nepogoda zatvorile su privredu Srbije u depresiju. Domaća štednja i priliv stranog kapitala zajedno ne obećavaju investicije koje bi omogućile nužnu stopu privrednog rasta. Zvanična ekonomika, čak i uz najrazumnije mere, ne može izvesti privredu iz >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << depresije u sagledivom vremenu. Zato država treba da primeni i mere alternativne ekonomike, kao što su akcionarstvo zaposlenih i amnestija izbeglog kapitala. To su, starinski rečeno, glavne unutrašnje rezerve Srbije.
(1) Šta je akcionarstvo zaposlenih? U razvijenim kapitalističkim zemljama, osobito u SAD (ESOP – Employee Stocks Ownership Plan), ono se poodavno primenjuje. To znači da zaposleni poseduju preduzeće, u potpunosti ili delom, kao vlasnici akcija. Oni, kao privatni vlasnici, biraju upravni odbor, dele profit i snose posledice mogućih gubitaka. Glavna dobra strana ESOP je posvećenost zaposlenih uspehu suvlasničkog preduzeća. U ovim preduzećima su proizvodnost i profitabilnost obično viši nego u drugim preduzećima. U mnogim zemljama vlasti daju poreske olakšice akcionarstvu zaposlenih, jer u njemu gledaju samozapošljavanje odnosno rešavanje pitanja nezaposlenosti bez troška za državu.
Srbija spada u najbolje kandidate za akcionarstvo zaposlenih. Ima vapijuće visoku nezaposlenost, ali i vapijuće veliku oskudicu u kapitalu. Takođe, veliki broj bivših društvenih preduzeće je pod katancem. Ona su deo nacionalnog bogatstva koje propada. Sada je na dnevnom redu privatizacija preostalih bivših društvenih preduzeća. Za mnoga se tvrdi da će ići u stečaj. Pitanje je da li je društveno opravdano da ona budu pridodata masi preduzeća koja su dospela pod katanac i predata zubu vremena. Ima li išta prirodnije nego da se ta preduzeća ustupe nezaposlenima po ceni po kojoj su šećerane u punom pogonu prodavane pojedincima – za tri evra po šećerani. Zato su preduzeća koja su sada predviđena za privatizaciju najbolji kandidati za uvođenje akcionarstva zaposlenih, pogotovo ona za koja država ne nađe odgovarajuće strateške partnere.
Ovdašnji sindikati su pokazivali zainteresovanost za iskustva drugih zemalja u razvoju akcionarstva zaposlenih. Ali vlasti nisu. Razlog je bojazan da bi to bio povratak samoupravljanju. To je predrasuda. U akcionarstvu zaposlenih svojina nije ni društvena, ni državna, ni zadružna nego privatna kao i u svakom drugom kapitalističkom akcionarskom preduzeću.
Sigurno je da bi ljudi koji su zatvaranjem preduzeća ostali ili će uskoro ostati bez posla, učinili sve da ih ožive i učine rentabilnim. Tako bi i ovde akcionarstvo zaposlenih moglo imati oblik samozapošljavanja. Razume se, to ne bi smelo da se radi kampanjski. U tom pogledu treba se ugledati na Kinu. Ona je svaku meru reforme prvo proveravala na malom broju preduzeća. Kod nas bi bilo razumno da se u deset gradova po jedno napušteno ili zapušteno preduzeće preda zaposlenima, odnosno bivšim zaposlenima. Potom bi najuspešnija iskustva trebalo širiti na nova preduzeća. To je moguće po našem važećem privrednom zakonodavstvu.
(2) Šta je amnestija izbeglog kapitala?U tranziciji, Srbija je zapala u ogromnu oskudicu kapitala. Istovremeno, njeni najspretniji ljudi izneli su u inostranstvo, prema procenama, više desetina milijardi dolara. Pitanje je kako obezbediti vraćanje bar dela tog kapitala u domaću privredu?
Najbolji put bio bi dobrovoljan povratak izbeglog kapitala. Takav kapital je u nekim zemljama dao veliki doprinos obnovi i razvoju domaćih privreda. Pitanje je kako obezbediti dobrovoljnost tog povratka? Čini se da je u tom pogledu za naše prilike najprimerenije iskustvo Rusije, gde je donet poseban zakon o amnestiji izbeglog kapitala. Bilo je odziva, ali ne u očekivanoj meri. Greška je što je zakonom bilo propisano da se deset odsto vraćenog kapitala pokloni državi. Ipak, u Rusiji je država uspela u velikoj meri da pribavi pristanak oligarha da svoj kapitala uključe u razvoj domaće privrede. U Ukrajini se dogodilo obrnuto. Oligarsi su uspostavili vlast nad državom, odveli domaću privredu u duboku depresiju i doveli u pitanje i sam opstanak države.
Imajući u vidu iskustva drugih zemalja, čini se da bi u našim uslovima trebalo primeniti nežno ojačavanje dobrovoljnosti vraćanja ovog kapitala. U tu svrhu, trebalo bi doneti zakon o amnestiji po kome bi vlasnici zadržali svojinu nad celim vraćenim iznosom uloženim u domaću privredu. Mogući su i drugi oblici ojačavanja dobrovoljnosti. Upravo sada, kada je Srbija pritisnuta golemim nevoljama zbog obnove zemlje posle velikih poplava, kod naših bogatih ljudi trebalo bi raditi i na buđenju rodoljublja.
Na kraju, treba reći da se može sumnjati u ostvarivost mera alternativne ekonomike. Ali treba imati u vidu i nešto što se zna od pamtiveka – može uspeti samo onaj ko pokuša.
Ekonomista, Beograd
Blagoje S. Babić
objavljeno: 09.07.2014.
