Izvor: Blic, 24.Jul.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izgubili smo vezu sa sobom
Izgubili smo vezu sa sobom
Lepota rada sa Slobodanom Unkovskim je u tome što nikada niste u potpunosti sigurni kakva će na kraju biti predstava koju upravo radite. On se ne plaši da svoju pozorišnu ekipu povede u nepoznato, mada nikada svoj rad neće nazvati eksperimentalnim, niti avangardnim - rekla je na početku razgovora za 'Blic' poznati kostimograf Angelina Atlagić, koja radi kostime za Šekspirovu 'Buru' u režiji Unkovskog na Festivalu 'Budva grad-teatar'. Ova umetnica >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dobitnik je brojnih domaćih i svetskih priznanja koje, kako sama kaže, 'više i ne broji', izdvaja samo ovogodišnje priznanje na 'Borštnikovim strečanjima' u Sloveniji i nagradu na internacionalnom festivalu Trijenala scenografije i kostimografije u Novom Sadu.
Govoreći o svom radu na 'Buri' Angelina navodi da na probama nema ni traga od neke zavereničke tajnovitosti i mistifikacija. 'Unkovski svojim saradnicima daje apsolutnu stvaralačku slobodu, ili možda privid da su u svom stvaralaštvu nesputani, a na kraju se ipak ispostavi da je sve vešto smišljeno izrežirano i da je celu predstavu vodila čvrsta ruka reditelja. Njegov rad karakteriše ono što su drevni kineski mudraci savetovali pre mnogo vekova, da se blagošću i tolerantnim stavom postiže mnogo više od insistiranja i krutog nametanja svoje volje.' Imate bogat opus, čak i danas radite u Makedoniji i Sloveniji. Na koji način, zapravo, rešavate taj četvorostruki rebus: glumac - lik - kostim - reditelj?
- Taj proces nije pravolinijski, već stalno kretanje u tom krugu u potrazi za pravim rešenjem. Prvu sliku o predstavi stičem već nakon prvog čitanja teksta, onda u razgovoru sa rediteljem okrećem tu sliku u pravcu njegove koncepcije. Unkovski se, naprimer, uvek trudi da ispoštuje to moje pravo intuitivno osećanje koje imam o vizuelnom aspektu predstave, iako je ono često neobjašnjivo. Zatim se upuštam u razgovor sa glumcem, jer pokušavam da do kostima za lik, koji on treba da odigra, dođemo zajedno. Trudim se da glumca što manje opteretim kostimom, odnosno da sa što manje sredstava dočaram lik. Mislim da sam to postigla u predstavi 'Divo meso' Gorana Stefanovskog koju sam radila prošle godine u Dramskom teatru u Skoplju. Učestvovali ste na svetskim izložbama kostima i scenografija. Možete li uporediti tamošnje i ovdašnje prilike, pre svega sa stanovišta estetike?
- Na tim izložbama eksponati su scenografske i kostimografske skice i fotografije, i to može da stvori lažnu sliku o stanju u našem pozorišnom životu. Umetnike sa ovih prostora (Balkan, Istočna Evropa) krasi bujna mašta i velika inventivnost, kao i dobra škola, pre svega slikarska i moglo bi se reći po komplimentima koje dobijamo na takvim izložbama da smo na nekom svetskom nivou, ali to nije stvarna slika našeg pozorišnog života. U predstavama koje se rade kod nas scena i kostim još uvek imaju samo dekorativnu funkciju i nisu organski uključeni u samu strukturu predstave. Čini mi se da naši reditelji i dramaturzi obraćaju pažnju isključivo na glumu kao jedino izražajno sredstvo, kao da nešto od toga ne bi moglo da se kaže kostimom, svetlom, pokretom. Tako imamo predstave u kojima sve istovremeno priča istu priču: i glumac, i kostim i scena, a to nije baš neko naročito uzbudljivo pozorište. Oseća se da smo u proteklih deset godina bili izolovani, da nismo imali prilike da kontaktiramo sa svetom, a što je još gore - da smo i sami izgubili vezu sa sobom.
Kako gledate na fenomen mode?
- To je pojava o kojoj sve više razmišljam i diskutujem, naročito sa svojim studentima režije na Fakultetu dramskih umetnosti na Cetinju. Obično kada govorimo o modi, mislimo o današnjem trenutku i o sebi kao žrtvama te pojave. Moda postoji od samog nastanka ljudskog društva i prati ga kroz sve vekove. Čak je u nekim prošlim vremenima bila, kada je reč o oblačenju, i nešto što je zakonom bilo uređeno, znalo se ko sme šta da nosi. U kojoj meri i na koji način ona odslikava društveni trenutak?
- Moda je uvek bila slika društvenog trenutka u kom je nastala, na nju utiču ekonomija i politika, mada se ponekad javljaju i neki krajnje neobjašnjivi uticaji koji dovode do promena u modnim kretanjima. Ako govorimo o modi kod nas, o tome kako se ljudi oblače ili ponašaju, moramo prihvatiti da je to vrlo tačna slika promena koje su se desile proteklih godina. Nije u pitanju samo promena političkog sistema i ekonomska kriza, veliku ulogu u današnjoj modnoj slici odigrali su i mediji stavljajući u središte pažnje isključivo estradne ličnosti skromnog obrazovanja i problematičnog ukusa, pa nije ni čudo što su ulice prepune njihovih klonova. Kakva bi ste kostimografska rešenja primenili na ovu našu 'stvarnosnu predstavu'?
- Kada razmišljam o ovoj našoj 'stvarnosnoj predstavi' ne mogu da je izdvojim iz sredine koja je okružuje. Proteklih par meseci provela sam na relaciji Makedonija-Slovenija. Dok sam radila predstavu za otvaranje 'Ohridskog leta' u Skoplju teroristi su pretili da će granatirati sve vitalne objekte u gradu, isključiti vodu, struju... Sledećeg dana putovala sam u Sloveniju, mnoge avio-kompanije otkazale su svoje letove, jer su teroristi pretili da će zauzeti aerodrom. Istog dana na večeri u Ljubljani učestvovala sam u žučnoj raspravi o njihovom predstojećem referendumu na kom se odlučivalo da li ženama bez stalnog partnera treba dozvoliti veštačku oplodnju. Mislim da su naše stvarnosne predstave vrlo raznorodne i da je prvo potrebno utvrditi o kom žanru se radi - komediji, tragediji, farsi? A, koji je žanr dominantan?
- I ja se to stalno pitam. U kakvim bojama, tonovima i linijama će se, po vašem uverenju, odvijati rasplet ove naše stvarnosti? Ili, šta će biti u modi naredne sezone?
- U modi će biti ono što je već mesecima unapred isplanirala velika modna industrija koja je postala i veliki biznis. Jedino što nas može izvući iz te zacrtane modne budućnosti jeste neki novi hipi pokret, ako još uvek ima onih koji nisu uvučeni u beskrajnu mašinu za zarađivanje - trošenje - zarađivanje - i tako u krug. Tatjana Njezić
