Izvor: Blic, 06.Jul.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izgubili smo svako dostojanstvo
Izgubili smo svako dostojanstvo Pošto je kod nas sve svedeno na improvizaciju, kada odlučite da se na neko vreme izmestite iz lanca događaja, nastupa panika, objašnjava Branislav Lečić razloge zbog kojih smo nekoliko puta odlagali razgovor, čiji je konkretan povod bio uspeh predstave 'Kontejner sa pet zvezdica' Dušana Kovačevića na festivalu u Nikšiću, na kome je Lečić dobio glavnu nagradu.
'Nikšićki fetival ima ambiciju da preraste u ono što je nekada bio sarajevski >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << MES', kaže Lečić. 'U okolnostim u kojima živimo, ta želja je prilično legitimna i, sudeći prema raspoloženju organizatora festivala, ostvariva, tim pre što su male forme u ovom trenutku optimalan oblik postojanja pozorišta.
U kojoj meri će prilagođavanje okolnostima o kojima govorite uticati na pozorišni izraz, kvalitet?
Nemamo mi druge okolnosti. Nikada nismo bili ti koji su na bilo koji način vodili priču. Ovo stanje je, kao i u nekim drugim vremenima, posledica društvenih zbivanja u kojima je kultura višak. To znači da ona samo mora da preživi i da pri tom nešto i kaže, a da to ne bude blamantno. Nagrađeni ste ove godine u Nikšiću dok je 'Kontejner sa pet zvezdica' prošle godine u Zemunu prošao gotovo nezapaženo?
To dokazuje da je ono što smo Duško i ja u početku osetili kao varijantu koja će proraditi, bilo u redu. Na premijeri smo imali situaciju da smo govorili odveć direktno, čak su nam spočitavali i plakatiranje stvarnosti, ali nam je pozorište u međuvremenu uzvratilo izbacivanjem svega što je bilo višak. Mi smo ipak, od početka znajući da se ne bavimo dnevnom politikom, ulazili sve dublje u mentalitet, principe i krug ponavaljanja koji je stalno tu, i samim tim je ovaj tekst od jednog modernog komada prerastao u klasiku. Sasvim prirodno je bilo onda da u Nikšiću, ili bilo kom drugom mestu gde sam u međuvremnu igrao, publika prepozna da je 'Kontejner' u međuvremenu postao drama koja je svedok poraza intelektualne i individualane svesti. Znači li to da je junak, koji se zove samo Profesor, mutirao na sceni ili je ta mutacija već bila učitana?
Obe varijante su tačne iz medicinskih, a ne samo društvenih razloga. Komunizam je festival parazitskih ćelija, to je karcinom. Komunistička ideja je pomno isprala svakog pojedinca u njegovom umu i stvorila parazita života. Realno gledano, komunistička deca nikada nisu ni rođena u materici i zbog toga sudar sa svetom, sa realnošću pretvaraju u virtualnu realnost nerođenja. Mi, dakle, nemamo prag ispod koga nećemo, nemamo dostojanstvo. Promene u društvu nema, jer svaki bunt u međuvremenu ishlapi, bude preveden u nešto drugo. Prema tome, ta mutantnost koja se pojavljuje u svakom pojedinačnom biću, vrlo je sklona opravdavanju te svoje transformacije i to je poraz inelektualizma. Težinu sopstvenog poraza shvatićemo tek kada sve ovo prođe i ja se samo nadam da nas neće snaći ona najteža kletva da naša deca plaćaju grehe svojih otaca.
Da li je reč o vašem antikomunizmu ili o želji za životom?
Kada bih bio antikomunista ja bih u stvari bio komunista. Kada bih na ogromnu količinu negativne energije takođe odgovorao negativnom energijom bio bih isti. Ja samo želim da pronađemo lek za tu bolest, da se rešimo parazita u našem organizmu. Nisam za hirurški nož koji bi proizveo krv, skloniji sam ideji da sasušimo parazita, po cenu velike apstinencije, odricanja, isposništva. U kojoj je fazi vaš najavljeni projekat 'Kososvki boj' koji bi trebalo da bude realizovan u Grčkoj?
Imao sam veliku borbu u vezi sa tim i ona još uvek traje, zato što je ta tema vrlo osetljiva za Grke. Kosovo je za njih neka vrsta rubnog kamena u političkom smislu jer, vlast mora da brani svoje pozicije, Grčka je član Evropske unije i Nato pakta, dok su osećanja Grka, naročito crkve, na potpuno suprotnoj strani. U takvom raposredu stvari, bio je ozbiljan problem ući u zaokruženje finansijske strukture projekta. Taj 'meč' u kome bi, ako nisam neskroman, drugi davno popadali, bliži se kraju i sada sam u dvanaestoj rundi i to na nogama. Očekujem da u septembru počnem da radim predstavu. Kada budem završio tu predstavu, imaću jednu sasvim neobičnu i posebnu priču o mestu Kosova u politici i životu Balkana do koje sam došao tokom ovog vremena 'borbe' sa nečim za šta nisam znao da postoji. Možemo li računati na nju kada dođe vreme?
Apsolutno. Da li je moguće da se spoljno-politička orijentacija jedne zemlje 'spušta' u tako duboke sfere kao što je pozorište?
Ovaj svet je postao strašno pragmatičan i sve je pod strašnom kontrolom. I nije reč o paranoji. Kultura je postala vrlo problematična, jer nikome više ne odgovara potpuno neobaveštena publika. Kako da u tom slučaju njihovi političari budu heroji, neko ko se pita, odlučuje o nečemu? S druge strane, propuste li dovoljno informacija, publika će provaliti njihovu igru. I tu dvostruku manipulacju nije lako uskladiti. Onda se forsira nešto drugo. Stoga nisu samo kod nas popularne jevtine TV serije koje računaju na sentimente, a ne na emociju. Jer, emocija je uvek ozbiljan obračun sa samim sobom dok je sentiment imitacija emocije. Zadatak umetnika danas jeste kako da, u vrlo različitim okolnostima, od jedne do druge zemlje, nađe svoje mesto sa koga može plasirati svoju ideju čija se čistota podrazumeva.
Željko Jovanović
