Izvor: Blic, 25.Okt.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izbori ubrzavaju reforme
Izbori ubrzavaju reforme
Svako novo iskustvo zemalja u tranziciji koje okružuju Srbiju potvrđuje, kaže u razgovoru za 'Blic' Vladimir Gligorov, analitičar Instituta za međunarodne ekonomske studije iz Beča, teorijsku postavku da demokratizacija u savremenim evropskim postsocijalističkim društvima prolazi četiri faze. Najpre dolaze prvi izbori, na kojima se uklanja prethodna autoritarna ili kvazi-autoritarna vlast. Potom dolaze drugi izbori, na kojima se po prvi put bira >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << između više alternativnih političkih programa. Zatim dolaze izbori na kojima javnost odlučuje želi li da iskoristi svoje demokratsko pravo da postojećoj vladi izglasa nepoverenje. Na kraju dolaze izbori na kojima se bira između nekoliko već poznatih i relativno stabilnih partija ili koalicija. Ovaj proces može da se prekine u svakoj od ovih faza, čime se, kaže Gligorov, sve u velikoj meri komplikuje. 'Ako se, međutim, kroz njega prođe, može da se govori o tome da se u nekoj zemlji stabilizovala demokratija'.
Može li demokratizacija da malo sačeka, dok se završi tranzicija i sprovedu reforme? Politički akteri u Srbiji koji sebe deklarišu reformistima tvrde da izbori usporavaju reforme.
Skorašnji primeri su Makedonija i Crna Gora. U Makedoniji je vlada, koja je upravo izgubila izbore, učinila sve da obezvredi samu ideju izbora i da svoju legitimnost traži u obećanim reformama. Bila je i podržavana od međunarodnih faktora. Pa je dovela zemlju na ivicu građanskog rata. Sve zato što je izgubila podršku praktično odmah pošto je pobedila na izborima. Zemlja je mrcvarena četiri godine. Tu dugu krizu razrešili su septembarski izbori. U Crnoj Gori je, opet, lako videti šta paraliza znači za reforme i šta izbori znače za okončanje te paralize. Ako se vratimo u prošlost nekoliko godina, slično je bilo u Albaniji gde je izbijanje građanskog rata izbegnuto tako što su organizovani izbori, pa potom još jedni, pa još jedni. Mada je, verovali ili ne, u periodu pre krize iz 1996-97, tadašnja vlada bila davana za primer kada je reč o brzim i radikalnim reformama. Uopšte, teško je naći primer uspešne tranzicije koja nije bila podržana stalnom demokratizacijom. A i druge stvari od toga zavise. Na primer, integracija u Evropsku uniju. Recimo Bugarska i Rumunija, koje u Srbiji često uzimaju za rđav primer, ocenjene su kao stabilne demokratije od strane Evropske unije. To je jedan od uslova za prijem u članstvo. U Srbiji, posebno od strane izvršne vlasti, kao da se podstiče politička apatija. Tvrdi se da sve institucije funkcionišu i da nema potrebe da se građani zamaraju bilo kakvim izborima i uopšte politikom.
Izbori su tu da se dobije mandat za sprovođenje određenog političkog programa. U zemljama koje napuštaju jedan ili drugi tip autoritarnog sistema, izbori omogućuju glasačima da shvate moć svoga glasa. Jer mogu da odluče šta će se činiti i mogu da smene one sa kojima su nezadovoljni. Karl Poper je govorio da je ta moć da se mirnim putem smeni vlast najvažnija karakteristika i prednost demokratije. Čim glasači shvate da imaju tu moć i čim vlade shvate da su glasači toga svesni, uspostavlja se sistem demokratske odgovornosti. Kada je reč o reformama u zemljama koje napuštaju socijalistički ili neki autoritarni post-socijalistički sistem, to je daleko najbolji put.
Kakav je uopšte mandat dobila vlast u Srbiji u oktobru 2000. godine?
Ja sam bio razumeo da se septembra i oktobra 2000. tražio mandat za ustavno konstituisanje države, za uspostavljanje vladavine prava, za stvaranje demokratskog sistema, za normalizaciju međunarodnih odnosa i za uspostavljanje makroekonomske ravnoteže. Pa se očekivalo da se za godinu dana izađe na prve prave demokratske izbore. Ostavljam sada po strani makroekonomsku ravnotežu, o kojoj takođe može i treba da se raspravlja, jasno je da novi ustav nije donet, ni savezni, niti republički, da pravo ne vlada, što se vidi po tome šta se čini sa sudstvom, da demokratski sistem nije uspostavljen, štaviše obezvređeno je najviše demokratsko telo, a to je skupština, i da međunarodni odnosi nisu sasvim normalizovani, ni ekonomski, niti politički. Svi su, na ovaj ili onaj način, tome doprineli. Uzajamna optuživanju tu ne pomažu, zapravo ih je neprijatno slušati.
Da li je Srbija uopšte počela da izlazi iz autoritarnog sistema? Vi ste pre nešto više od godinu dana konstatovali da su karakteristike srpske situacije institucionalna neodgovornost i diskreciona vladavina.
Odmah posle 5. oktobra 2000. bilo je vidljivo da svima nekako odgovara institucionalizovana neodgovornost jer je nasleđen jedan potpuno nekoherentan sistem u kojem se sve nekako moglo da racionalizuje. Njegova najveća prednost, za one na vlasti, bila je u tome što je obezbeđivao veliki stepen diskrecione vlasti. Ukazivanja na to da su politički rezultati takvih sistema više nego dobro poznati, nije mnogo vredelo. Sada su rezultati tu i sada valja videti kako da se organizuju valjani i pošteni izbori da se iz ove paralize izađe i kako da se izgrade valjane demokratske ustanove. Ovde se možda može dodati da postoji neko uverenje da je diskreciona vlast nekako najpogodnija za sprovođenje reformi, jer je odluka nekog velikog reformiste bolja od vladine uredbe, a uredba je bolja od zakona i sve tako redom. Prosto je neverovatno da se o tome uopšte mora toliko raspravljati posle toliko decenija iskustva sa samovoljnom vlašću.
Stavovi o reformama u srpskoj javnosti su sve polemičniji, od stava da su perfektne, do stava da ih praktično i nema. Kakav je stvarni reformski potencijal srpske vlade?
Reformski potencijal ne zavisi samo od toga šta članovi vlade znaju. U znanju se ne oskudeva. Mislim, doduše, da je bilo suviše malo ozbiljnih rasprava o strategiji reforme, jer je značaj argumentovanog ubeđivanja mnogo veći od gole propagande. Imao sam prilike da učestvujem u raspravama o reformama i tranziciji jos od šezdesetih godina u bivšoj Jugoslaviji, pa 1968. u Čehoslovačkoj, pa potom manje-više svuda gde ih je bilo. Sećam se mnogih debata koje su bile po mnogo čemu prelomne. Ne sećam se ni jedne takve u Srbiji u poslednje dve godine. Mada rasprave nisu najvažnije, ipak javnost mora da se poštuje, bilo da je reč o stručnoj ili bilo kojoj drugoj. No, reformski potencijal najviše zavisi od političke podrške koju ima vlada koja sprovodi reforme. U ovom momentu, srpska vlada nema neku široku političku podršku. I to je ključni problem njenog reformskog potencijala.
Izostanak široke podrške aktuelnoj srpskoj vladi se objašnjava tvrdnjom da je na sebe preuzela obavezu da donosi i sprovodi nužne, ali nepopularne poteze. Da li tranzicija i reforme zaista moraju da 'bole' većinu građana?
Uvek sam mislio da mnogo veći broj ljudi dobija kada se napušta socijalizam nego što gubi. A pogotovo tako mora da bude ako se napušta jedan takav sistem kakav je bio onaj pod Miloševićem. Znači, kada se izlazi iz socijalizma ili iz jednog zatvorenog društva, pogotovo jednog društva pod sankcijama i praktično u ratnom stanju, broj onih koji dobijaju naprosto mora da bude veći nego broj onih koji gube, ako se negde nešto ozbiljno ne greši. U ranim raspravama o tranziciji pošlo se od shvatanja da je svima pod socijalizmom bilo toliko dobro, da ih samo šok-terapija, dakle jedno brutalno trežnjenje, može podstaći da podrže radikalne promene. Tako i u Srbiji oni koji govore kako svima najpre mora da bude gore da bi im kasnije bilo bolje, suprotno onome što su inače sami tvrdili dok su bili u opoziciji, precenjuju stanje u kojem su se privreda i društvo nalazili u vreme Miloševića. Na primer, ranije se govorilo kako je broj nezaposlenih veoma visok, čak je pominjanja stopa od 50 odsto, dok se sada kaže kako je stopa nezaposlenosti, u stvari, relativno niska, recimo oko 15 odsto, jer navodno ima toliko puno ljudi koji rade na crno. Šta se može zaključiti: ili pre nije bilo tolike nezaposlenosti ili je veliki broj ljudi našao zaposlenje na crnoj berzi u poslednje dve godine. Inače, kao što je relativno rano postalo jasno, da bi reforme uspele broj onih koji dobijaju mora da bude veći nego broj onih koji gube. Sa teorijske tačke, jasno je da takve reforme uvek postoje, a u demokratskim sistemima će samo takve reforme i biti održive.
Zašto su i kakve su vlade padale u okolnim zemljama tranzicijie?
Grubo rečeno, dve vrste vlada. Jednu vrstu karakterišu Tuđman i Milošević. To su autoritarne vlade sa nekom vrstom populističke podrške, koje su u suštini ratne prirode. Drugu vrstu karakterišu korumpirane vlade. Takvih je bilo dosta. Kao što je bilo mnogo slučajeva da se privatizuje preduzeće samo da bi se iskoristilo sve do njegove neminovne likvidacije, tako je bilo dosta vlada koje su privatizovale državu sve dok je ne bi dovele do jedne ili druge vrste bankrotstva. Najčešće je bila neka kombinacija jednog i drugog, s tim što je kraj korumpiranih vlada obično bio brži i jednostaviniji od pada autokratskih ili diktatorskih vlada.
Nakon retorike da reforme obavezno donose kolateralnu bol, sada se artikuliše teza da nema dovoljno demokratskog i reformskog potencijala kod građana Srbije, te se, zasad ne preterano glasno, pominje da je spas u nekoj vrsti prosvećenog apsolutizma. Kuda to može da vodi?
Obezvređivanje demokratije se obično zasniva na tezi da narod ne zna šta je za njega dobro. Meni je ta ideja bila smešna kada se počelo govoriti o tome kako je Srbiji potreban domaćin. Nekako sam uvek mislio da paternalisti preziru one o čijem dobru se navodno staraju. No, onda dođu intelektualci koji znaju da je njihov narod nekako poseban, recimo emocionalan je, strašno je sklon kolektivizmu, i nikako nije hladno racionalan kao oni na zapadu nego je stalno, recimo, na nebu ili u oblacima. To je narod koji nikako ne može da ide sam, nego uvek neko mora njime strogo da vlada i da ga intelektualno i na svaki drugi način podupire. To što, naravno, sve troškove tog paternalizma snosi upravo taj nedorasli narod, to ništa čitavoj toj priči ne smeta. Jer se stalno gubi iz vida da ne finansiraju svi ti domaćini i intelektualci taj emotivni i nedorasli narod, već je upravo obratno – što je obaveštenje koje mogu da dobiju u ministarstvu finansija, ako ih to zanima.
Ovde možda ima smisla podsetiti na to da američki narod, kada je izabrao da živi u demokratskom sistemu, nije bio ni naročito homogen, ni naročito prosvećen, a moše se raspravljati i o racionalizmu i individualizmu. Štaviše, u tom času, izabrao je sistem koji u suštini nije imao presedana u istoriji. Svejedno, njegovi predstavnici su verovali da oni koji se oporezuju moraju da imaju predstavnike u vlasti i da podela vlasti, kako funkcionalna tako i teritorijalna, sprečava povratak jedne ili druge vrste autoritarizma ili despotizma. Time nije sve rešeno, ni tada, a ni do današnjeg dana, ali je uspostavljen prirodni odnos izmedju naroda i onih koji u njegovo ime vladaju. I taj odnos je prirodan, bez obzira na to kako je konkretno institucionalizovan, za sve narode, za sve kulture i za sve političare kolikogod da oni sebi laskaju da su prosvećeni.
Miloš Zlatić
