Izvor: Blic, 02.Dec.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izazov dubokog doživljaja stvarnosti
Izazov dubokog doživljaja stvarnosti
Jugoslovenskoj javnosti, Dejan Dukovski, tada sasvim mladi makedonski pisac, postao je poznat nakon premijernog izvođenja njegovog komada 'Bure baruta' koji će u međuvremnu zabeležiti veliki broj izvođenja i u svetu. Njegov drugi komad 'Mamu mu jebem ko je prvi počeo', takođe se izvodi na mnogim scenama i postiže priličan uspeh kod publike. O tome ali i o svom trenutnom angažamnu Dejan Dukovski kaže: 'Moja dva komada ˘Bure baruta˘ >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i ˘Mamu mu˘ se zaista puno igraju i gledano iz tog ugla mogu biti potpuno zadovoljan. Upravo sam završio i scenario za film po romanu Draga Jančara koji je već snimljen. Reditelj je Andrej Košak, poznat po filmu 'Autsajder'.
Da li se slažete sa konstatacijom da ste se poroslavili u Beogradu?
- Od svih predstava 'Bureta' koje sam video, najdraža mi je ona u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Prvo, zato što je zaista sjajna, izvodi je odlična glumačka ekipa i naravno, što je Slobodan Unkovski vrlo dobro režirao. Istovremeno, to je predstava koja je meni definitivno pomogla da me ljudi prepoznaju po nečemu i da me uoče. Nakon učešća ove predstave Jugoslovenskog dramskog pozorišta na Bonskom bijenalu, gde mi je mnogo pomogao i Jovan Ćirilov, ja sam kao autor zapažen i u svetu. I onda je krenula lavina.
Da li ste se oslobodili 'senke' Bureta koja vas stalno prati?
- S jedne strane to može biti loše ali s druge nije. Na primer, svi znaju da je 'Godo' Beketova drama ali retko ko zna neku drugu njegovu dramu. Ipak, sve više se radi i komad 'Mamu mu' i stvari polako dolazi na svoje.
Na koji način se vi, kao neko odavde i neko koga ovde ljudi doživljavaju kao svog autora, snalazite u tom tržišnom svetu?
- Nikada nisam insistirao na nekoj svojoj posebnosti ili na tome da je ovaj komad nastao tu ili tamo. Ne, 'Bure' je nastalo u Beogradu isto toliko koliko i u Skoplju ili Zagrebu. Bilo je tokom svih ovih godina nekoliko sjanih iscenacija na Zapadu ali sam siguran da i u Moskvi može biti tako. To je naša priča.
Može li se ovdašnja poetika, da je tako nazovemo, meriti sa onom u svetu, odnosno kakve su joj šanse u tržišnoj utakmici?
- U jednom trenutku, na Zapadu se pojavilo mnogo umetnika, i 'umetnika' odavde, koji su dobro iskoristili to što je u svetu postojalo zanimanje za zbivanja sa ovih prostora. Neki od njih su to jednostavno iskoristili i to je bila svojevrsna budalaština kao i mnoge druge. Međutim, umetnici odavde imaju neku drugu vrstu energije, neku da tako kažem vrstu iskustva, i mogu da kažu nešto dublje od onoga što je drljanje forme koje će tamošnjim ljudima biti blisko.
Hoćete da kažete da je pozicija umetnika odavde drugačija u odnosu na kolege iz sveta?
- Kada Mark Rejvenhil završi svoj novi komad, tada sva pozorišta sveta jurnu da ga rade bez obzira o čemu je reč. Svi imaju poverenja u englesku školu dramaturgije, svi bi da odmah vide novi 'Šoping end faking'. To je jedna druga vrsta komercijalne pozicije. Ako si pak odavde, moraš da imaš izuzetno dobar i različit komad da bi te neko primetio i da bi ga ljudi doživeli na način koji je tebi važan.
Tokom poslednjeg Bitefa, u Beogradu je gostovao Tomas Ostermajer kao značajan predstavnik autora o kojima govorite. Ipak, beogradska publika nije bila naročito oduševljena.
- Ostermajerove predstave znam ali je meni zanimljiviji Bahman i ono što on radi u Nemačkoj. To je po mom mišljenju autentičnija energija i izraz koji bi ovde bio vrlo dobro primljen. Ali, što se prijema Ostermajera tiče on je logičan. Ne treba potcenjivati našu publiku, pri tome naročito mislim na Bitefovu, koja je hiper osetljiva i vrlo, vrlo obaveštena. U stanju je da, čak i kada nešto vidi prvi put, tačno oseti o čemu je reč.
Ako je do sada bilo reči o percepciji neke druge publike vaših komada u zavisnosti od poltičkog konteksta, možete li reći koliko se politika vama lično meša u posao?
- Kada je pre izvesnog vremena organizovana promocija knjige 'Bure baruta' u Beogradu, tada sam napisao jednu izjavu u kojoj sam otprilike hteo da kažem da su tim povodom ovde promociju imali generali, a ne umetnost ili pozorište. I to je više nego očigledno iz onoga kroz šta je prošao ceo ovaj region. Ali moja poruka sada je da će neko, metaforično govoreći, morati da izgradi makar drugačiju mogućnost koja nije neostvariva. Ono što je najdragocenije od svega ipak je to da ovde stvaraju ljudi sa malo više iskustva i sa malo dubljim doživljajem stvari. Kada dotakneš dno, onda moraš da izađeš iz banalnog formalističkog masturbiranja. Stoga očekujem da se ovde, baš na ovom prostoru dese neke velike stvari, koje potiču od velikog iskustva i doživljaja kroz koje smo prošli. Upravo sam odgledao film Milutina Petrovića 'Zemlja istine, ljubavi i slobode' i mogu da kažem da je to strašno potresan film. On je baziran na principima koji reč dogma čine značajnijom od nje same. To je film koji se meni jako dopao upravo po toj dubini sa kojom tretira neki problem.
Šta je to što je trend u ovom trenutku u svetu i da li uopšte postji?
- Svako ko nametne trend, posle svega što je iznedrila postmoderna, postigao je nemoguće. Nema načina da se u tom obilju postupaka, poetika, pravaca, bilo šta nametne kao novo. Ako neko ima šanse da nešto više napravi, da profiliše neku poetiku, onda je to ovdašnji prostor. Samo se moramo čuvati jurnjave i praćenja trendova.
Kako procenjujete dosadašnji tok festivala autorskog filma?
- Na ovom festivalu je zaista reč o autorskim filmovima, počev od iranskog koji je otvorio fetival pa redom i jako je značajno što u jednom gradu uopšte neko pokušava da napravi reviju filmova koji nisu budžetski džinovi, već se umetnošću bave na drugi način. Što poštuju autore i insistiraju na njihovoj specifičnosti i posebnosti. Željko Jovanović
