Izvor: Politika, 06.Jul.2013, 11:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iz sivog doma u sivu slobodu
Po broju lica lišenih slobode, gde spadaju kako zatvorenici, tako i pritvorenici, Srbija je bliža evropskom vrhu nego proseku
Krivičnim zakonikom propisana je svrha kazne. Često se teorijski govori o specijalnoj i generalnoj prevenciji, a represija se ređe spominje. Bez obzira na stav zakonodavca da kazna ne predstavlja „zlo“ kojim se uzvraća na zlo nastalo učinjenim krivičnim delom, nije sporno da je kazna izuzetno neprijatna za kažnjenog. Kada se radi o kazni zatvora, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << čoveka veoma teško pogađa gubitak slobode.
Postoje i neformalna ali veoma stroga pravila samih osuđenika, pa i odgovarajuće sankcije za kršenje tih pravila. To je tzv. zatvorska supkultura. Davno je rečeno da „nije težak zatvor, nego zatvorenici“. Težak je naravno i sam zatvor, a načelna je ideja da boravak u njemu i treba da bude svojevrsno „nezaboravno iskustvo“ koje bi osuđenike nakon izdržane kazne motivisalo da ne ponove svoje ponašanje koje ih je prethodno tu i „odvelo“. Ipak, veliki broj učinilaca krivičnih dela spada u povratnike, koji nakon izdržane kazne ponovo vrše krivična dela.
Stopa povrata u Srbiji je između 60 i 65 odsto, kada su u pitanju oni kojima je izrečena bilo koja krivična sankcija. Stopa recidiva kod osuđenih koji su izdržali kaznu zatvora je između 40 i 45 procenata. Slična je stopa povrata i širom Evrope. Po broju lica lišenih slobode na 100.000 stanovnika, gde spadaju kako zatvorenici, tako i pritvorenici, Srbija je bliža evropskom vrhu nego proseku. Pre stupanja na snagu Zakona o amnestiji u Srbiji je na 100.000 stanovnika bilo oko 150 ljudi lišenih slobode, a sada ih ima oko 140. To nije mali broj, jer je pre sedam-osam godina on bio čak upola manji.
Zašto raste zatvorska populacija ? Problem je što nisu dovoljno zaživele alternativne krivične sankcije, koje predstavljaju odličnu zamenu za kratkotrajne kazne zatvora. Kratak boravak u zatvoru je veoma loš za osuđenog, koji biva „žigosan“ kao kriminalac, često se nakupi loših iskustava, gubi posao koji je imao na slobodi i, nažalost, ponekad iz zatvora izlazi gori nego što je ušao. Kaže se da su zatvori svojevrsni „seminari“ ili čak „škole“ kriminala. Bolje je da za relativno laka krivična dela, umesto nekoliko meseci zatvora, čovek bude kažnjen radom u javnom interesu ili čak ne bude krivično gonjen, ako ispuni određene obaveze, poput plaćanja novčanog iznosa u humanitarne svrhe i sl.
Kod nas ponekad neki neodgovorni političari „grme“ protiv blage kaznene politike i posebno kritikuju uslovnu osudu, nesvesni da je to pogodna sankcija za lakša krivična dela i ljude koji su prvi put u sukobu sa zakonom. Izmenama zakona teži se široj afirmaciji ove krivične sankcije, koja bi bila praćena zaštitnim nadzorom tokom kojeg bi osuđeni ispunio određene obaveze, poput stručnog osposobljavanja, odvikavanja od alkohola i sl. Ako se zatvori „prepune“ i osuđenima za relativno lakša krivična dela, nastaju krupni problemi, a rasterećenje se tada pokušava amnestijom, koja je „linearna“ i često nepravična.
Nova zakonska rešenja teže i da jačaju sistem uslovnog otpusta, koji je nekada bio oko 70 odsto, a danas je 10 puta manji. Niko ne želi da povlađuje kriminalcima, ali ne treba zaboraviti da je često „put do pakla popločan najboljim namerama“. Kada se vrlo mali broj osuđenih pušta na uslovni otpust, to ih demotiviše da se korektno ponašaju u zatvoru, jer za osuđenog nema bolje „nagrade“ od ranijeg povratka „sa službenog puta“.
Danas se pokušava sa pripremanjem osuđenih da nađu posao kada budu na slobodi i obezbede svoju i porodičnu egzistenciju. U zemlji sa puno nezaposlenih i velikim brojem siromašnih nije lako naići na razumevanje kada država ulaže u stručno osposobljavanje i zapošljavanje osuđenih. Ali koja je alternativa? Prepustiti ih ranijem životu i pomiriti se sa, tada, sasvim izvesnim povratom? Uvek će, naravno, biti povratnika i „nepopravljivih“, nema sistema koji je savršen i mi nikada nećemo živeti u društvenoj „nirvani“.
Zabluda je da su zatvori u bogatim državama neka vrsta hotela. Zatvor nikada nije prijatno mesto. U odnosu na opšti društveni standard, zatvori u Srbiji su solidni, a radi se i na proširenju kapaciteta i stvaranju boljih uslova. Potrebno je da osuđeni dobije šansu da se u zatvoru stručno osposobi, završi neki zanat, doškoluje i stekne bolje životne navike. Tada se povećavaju šanse da nađe posao na slobodi i ne postane povratnik. I ovde važi pravilo da je „bolje gladnog čoveka naučiti da peca, nego mu dati ribu“.
Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu,
predsednik Udruženja pravnika Srbije
Milan Škulić
objavljeno: 06.07.2013.
