Izvor: Politika, 05.Jan.2012, 23:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iz siromaštva i isključenosti
Veliki gradovi nemaju ni podatke o tome ko u njima sve živi, a kamoli ko od romske dece ne ide u školu
Ekstremno siromaštvo, neobrazovani roditelji, slabo poznavanje većinskog jezika, potpuna nepripremljenost za školu, nezainteresovanost školskih vlasti i nastavnika za probleme malih đaka – samo su neki od problema sa kojima će se suočiti oni koji se posvete školovanju romske dece. A prvi problem, koji je od uticaja na celokupno dalje školovanje, javlja se već na startu: >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tek osam odsto malih Roma je obuhvaćeno predškolskim obrazovanjem. Tako mališani kojima je više nego drugoj deci potrebna priprema za đačke obaveze ostaju bez nje.
Ministar prosvete je uputio preporuku predškolskim ustanovama da svako deseto upisano dete bude iz neke od ugroženih grupa, prema tome i romskih. Ispostavilo se da se preporuka, iz raznih razloga, ne primenjuje.
Zato romska deca u prvi razred osnovne škole najčešće dolaze nepripremljena, ili uopšte i ne dolaze: od njih desetoro koji su stasali za prvi razred dvoje se u školskom dvorištu i ne pojave, a samo njih troje dospeju do završnog svedočanstva.
Opet se otvara čitava lepeza razloga zašto je to tako: u školu ne polaze oni koji žive u najtežim socijalnim uslovima, izdvojeni od društva u svojevrsnim getima. U prvi razred pođu pa ga napuste oni koji nailaze na jezičke barijere i diskriminaciju okoline, oni koje roditelji ne podstiču da uče nego od njih traže da nešto rade i zarade. Napuštaju je i oni koji nailaze na nezainteresovane nastavnike, nepripremljene za rad sa decom iz marginalizovanih i isključenih grupa.
Uočavajući ove i mnoge druge probleme koji su se isprečili pred odgovorom na pitanje ,,kada će sva romska deca ići u školu”, društvo je - videli smo iz serije priloga koju danas završavamo - pokrenulo mnoštvo akcija i projekata koji bi trebalo da pariraju svim ovim nedaćama ,,na terenu”.
Jedna od najznačajnijih promena odnosi se na uvođenje novog školskog zanimanja – pedagoškog romskog asistenta, onoga koji najbliže sarađuje sa decom pristiglom u školu, ali pomaže i učiteljima i roditeljima ovih novih đaka.
Od prošle jeseni Ministarstvo prosvete je krenulo i sa dosad najmasovnijim programom školovanja romske dece. U jednom od priloga je rečeno da je programom obuhvaćeno oko šesnaest hiljada mališana iz romskih porodica, i to u ukupno 56 opština širom Srbije. Program se primenjuje u 140 škola, s tim što je jedan od elemenata projekta da ni u jednom đačkom odeljenju ne bude više od četvrtine malih Roma.
U kojoj meri se ova i druge obaveze iz projekta poštuju teško je reći, ali država je očigledno pronašla put kako da opismeni najnepismeniji deo populacije: to su masovne istovremene akcije u svim opštinama u kojima žive Romi, uz angažovanje vladinih i nevladinih organizacija na što širem obuhvatu dece.
Pokazuje se pri tom da je ovakve programe lakše realizovati u malim gradovima i razvijenim sredinama nego u onim nerazvijenim ali i u najvećim gradovima. Naročito su problem veliki gradovi koji očigledno nemaju ni podatke o tome ko u njima sve živi, a kamoli ko od romske dece ne ide u školu. Utisak je zato da u gradovima poput Beograda, Niša, Novog Sada pedagoški asistenti ali i nevladine organizacije imaju dodatne razloge za angažovanje. Bar u onom delu koji se odnosi na podsticaje na upis romske dece u školu. Koliko će mali đaci potom ostati u klupama opet zavisi od mnogo čega. I u školi i van nje, ali u društvu bi svakako trebalo da postoji svest da je obrazovanje najpouzdaniji i najjeftiniji put za rešavanje mnogih drugih problema sa kojima se stanovništvo romske nacionalnosti oduvek suočava.
Branislav Radivojša
objavljeno: 06.01.2012.
