Izvor: Blic, 23.Dec.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iz kafane u Portal teatar
Iz kafane u Portal teatar
Bio je prvak Somborskog pozorišta u vreme njegove najveće slave, potom je neočekivano odlučio da izvesnu poziciju prvaka poznatog pozorišta, zameni ulogom još jednog člana velikog, i takođe poznatog, Srpskog Narodnog pozorišta Novi Sad. No sagovrinik Blica, glumac Radoje Čupić, ubrzo pravi još jedan, netipičan potez, osniva Portal teatar, prvo privatno pozorište u Novom Sadu, i istovremeno, uspeva da ostane 'u igri' kada je reč o podeli >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << uloga na matičnoj sceni SNP-a. I posle svega, Radoje Čupić je napisao dramu 'Čelik' koju je režirao na sceni svog bivšeg Somborskog pozorišta.
'Čelik' je u najkrećem priča o čoveku koji je u zatvoru i drugom čoveku koji mu, nesvesno, pomogne da izađe iz zatvora', kaže Radoje Čupić i dodaje da 'drama počinje kada bivši robijaš otme suprugu svome spasiocu.' Da li se vaša priča odnosi na neko konkretno vreme?
- Čelik je nastao u vreme vladavine Slobodana Mioševića i taj politički sloj koji nas je tih godina pratio, nije mogao biti izbegnut bez obzira što ja nisam želeo da pričam tu priču već da govorim o osujećenim ljudima. Dramu sam očistio od politike koliko god je to bilo moguće, ali je delimično ipak reč o njenim posledicama. U dva dana ste imali dve premijere, jednu beogradsku (Čelik) koju ste režirali i premijeru u SNP-u ('San letnje noći') u kojoj igrate. Utisak je da lako povezujete različite sredine?
- To samo odnosi dosta vremena i energije, meni je odjednom bilo dosta onih priča iz bifea tipa 'jao ovo ništa ne valja, institucionalna pozorišta su u krizi, trebalo bi nešto uraditi'. Te priče sam ja godinama slušao, učestvovao u njima i uglavnom su se završavale kao kafanske priče. Onda sam odlučio da te razgovore prekinem i osnovao sam Portal teatar.
Koji su najveći problemi sa kojima se sreće jedno malo, privatno pozorište?
- Razni, ali najteži je onaj što nas ljudi tretiraju kao drugorazrednu instituciju. Čak nas i srodne kuće tretiraju na taj način. Ovo je prvi put da nas je jedno pozorište, somborsko, prihvatilo kao ravnopravne i mi sada imamo, nadam se dobru, predstavu koju, gde god da igramo, publika voli da gleda. Bili ste član UO Srpskog Narodnog pozorišta u Novom Sadu i jedan od onih koji je tražio da ode stara uprava. Sada je došla nova. Da li ste zadovoljni?
- Nije to samo pitanje uprave. Ako jeste mislim da je novi upravnik Milivoje Mlađenović, koji je meni bio upravnik u Somboru, doneo onu energiju koja, čini mi se, već provejava kroz SNP-a. Ja verujem da će uspeti. A ako nije samo personalno pitanje?
- Svi u pozorištima, u celoj zemlji, čekamo taj zakon o pozorištu koji, kako izgleda neće skoro biti donet. Barem ne pre nego što ja odem u penziju. Međutim, to što nema zakona nije samo po sebi loše, i ne znači ništa, ali ostavlja veliki prostor ljudima da se kriju iza te činjenice. Na koji prostor mislite?
- I sada postoje neke zakonske mogućnosti na osnovu kojih bi bilo moguće izvršiti mnoge promene ali ljudi jednostavno kažu - eto, kad bude donet zakon mi ćemo to sprovesti, do tada ćemo raditi ovako. Da li je ljudima u pozorištu uopšte jasno šta je to što bi trebalo sprovesti?
- Moje je mišljenje da bi najpre svi trebalo da pređemo na ugovore. Pozorište je jedna utakmica koju neko može da igra duže, neko ne, neko mora da pređe na klupu za rezerve, a neko i da ispadne iz tima. Srpsko Narodno pozorište je jedan mastodont koji će biti problem sve dok neko ne donese zakon po kome će biti rešeno pitanje šest stotina zaposlenih u tom pozorištu, u kome je najmanji problem broj glumaca. Obavljam produkcijske poslove u okiru Portala i sav posao vezan za jednu predstavu, ne govorim sada kakva je ona, ali kompletan produkcijski tretman koji mora da ima jedna predstava, obavljamo moja supruga i ja. I kada režiram, i kada igram u Portalu, ja radim sve, počev od prikupljanja para, nabavke materijala, okupljanja ekipe, marketinga, sve. Naravno, voleo bih kada bi bilo novca da platim samo još jednu osobu, ostalo bi mi više prostora za neke druge stvari, ali može se i ovako. Doduše u Portalu je reč o maloj produkcjci, pet, šest premijera godišnje ali svejedno. Šta vi sa iskustvom svake vrste pozorišta predlažete?
- Mislim da pozorišta imaju gomilu pretećih službi koje prave veluku gužvu u kojoj je onda najbolje izbegavati svoj posao. Ponavljam, najmanji su problem glumci, kad se sve sabere to je u celoj zemjli oko sto ljudi, koji ni po kom kriterijumu nisu državni, ili problem naše kulture broj jedan. Starije glumce koji su već tu treba ostvati na miru, dok ove mlađe treba angažovati isključivo na ugovor. Često mladi glumci budu zvezde par sezona i iz nekih razloga se potom ugase. I šta s njima posle? Svugde se menja posao koji više ne ide. Željko Jovanović
