Izvor: NoviMagazin.rs, 12.Dec.2017, 09:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ivan Krastev: Šta je veća pretnja – “normalizacija” ili “lažna uzbuna”
Kako se na najbolji način boriti protiv neke vlade koje se gnušaš, ali koja nikoga nije ubila, uhapsila nekoliko (ako ikoga) i na vlast došla na fer način – a koja ipak preti da transformiše ono što mi vidimo kao liberalnu demokratiju?
Film iz 2014. “Zapaljeni grm”, delo legendarne poljske filmske rediteljke i aktivistkinje Solidarnosti Agnješke Holand, bio je jedan od najznačajnijih kulturnih događaja u Centralnoj Evropi poslednjih godina. Etički triler smešten >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << u 1969, neposredno nakon što se češki student Jan Palah zapalio protestujući protiv sovjetske okupacije njegove zemlje i privukao pažnju na pokušaje vlasti da posle toga normalizuju život građana.
Palahov cilj, čini se, bio je da vriskom zaustavi banalnost zla.
VATRA UNIŠTAVA, ALI I OSVETLJAVA: Tri godine posle premijere filma, kasno po podne 19. oktobra, Pjotr Šćezni, 54-godišnji otac dvoje dece, zapalio se ispred varšavske Palate kulture iz doba komunizma. Njegov protest bio je usmeren protiv krajnje desne politike vladajuće Partije zakona i pravde, za koju je verovao da predstavlja smrtonosnu opasnost za poljsku demokratiju. Na letku za koji se čini da je podelio pre samoubistva bio je nepokolebljiv: “Na prvom mestu volim slobodu i zato sam odlučio da se spalim, u nadi da će moja smrt prodrmati savest mnogih ljudi.”
Ne znam da li je Pjotr Šćezni ikada gledao “Zapaljeni grm”, ali njegov čin bez sumnje odslikava žrtvu Jana Palaha gotovo pola veka kasnije.
Samospaljivanje Šćeznija izazvalo je burne rasprave u Poljskoj. Neki su njegovo samoubistvo pripisali pre depresiji nego politici. Drugi su se uplašili da bi Poljska mogla da se suoči sa talasom takvih samoubistava i preporučili da mediji ignorišu šokantni čin. A bilo je i takvih, kao Agnješka Holand, koji su bili spremni da pozdrave Šćeznija kao naslednika Palaha i njegov gest kao očajnički pokušaj da Poljaci postanu svesni težine sadašnje situacije.
“Vatra uništava”, rekla je Holand, “ali istovremeno osvetljava. Kao bes.”
Ova rasprava u Poljskoj postavila je škakljivo pitanje onima koji se protive rastu populističke desnice u Evropi: kako se na najbolji način boriti protiv neke vlade koje se gnušaš, ali koja nikoga nije ubila, uhapsila nekoliko (ako ikoga) i na vlast došla na fer način – a koja ipak preti da transformiše ono što mi vidimo kao liberalne demokratije?
Gde povlačite granicu između života u demokratiji u kojoj je partija koju prezirete dobila na slobodnim izborima i života u diktaturi u kojoj opoziciji nikad više neće biti dozvoljeno da pobedi?
“NORMALIZACIJA” POPULIZMA: Da li je “normalizacija” populista najveća pretnja s kojom se Evropa suočava ili bi trebalo da se plašimo i histerije protivnika populista? I mogu li oblici otpora koji su bili učinkoviti protiv komunističke i fašističke diktature danas delovati i protiv demokratski izabrane liberalne vlade?
Istorija ne pruža dovoljno jasnih odgovora. Sećanje na one koji su preživeli 1930. – “Prkositi Hitleru” Sebastijana Hafnera je sjajan primer – kao upozorenje na normalizaciju diktature, posebno kad narodi izaberu nove diktatore. To ima smisla. Ali takođe postoji i koristan kontraprimer za razmišljanje: u 1970-im mladi levičarski radikali bili su toliko opsednuti idejom da nema velike razlike između nacističke Nemačke i posleratne Federalne Republike Nemačke, da su napravili ogromnu grešku u proceni i tada završili kao teroristi i neprijatelji demokratije.
Šta je nauk? Povlačenje linije između demokratije i diktature zahteva strast i spremnost da se brane nečije vrednosti. Ali zahteva i osećaj za meru.
Zadatak da se bude u opoziciji sadašnjem rodu populističkih vlada posebno je težak jer ti populisti pre svega predstavljaju trijumf jačine nad doslednošću u demokratskoj politici.
Populizam buja kad se politika svede na simbole umesto na suštinu. Tvrdo jezgro populističkih glasača – u Poljskoj i drugde – lako će svojim liderima oprostiti ako ne uspeju da izrode politiku ili promene mišljenje. Ali neće tolerisati da se njihovi populistički krstaši ponašaju kao “normalni političari”. I zato ponašanje danas, kao da živimo u Nemačkoj 1930-ih ili Istočnoj Evropi 1970-ih, paradoksalno pomaže populističkoj agendi.
POPULISTI NE MENJAJU DRUŠTVO: Za razliku od svojih fašističkih prethodnika, današnji populisti ne žele da menjaju društvo. On hoće da ga konzerviraju i zamrznu. Imaju odbojnost prema promenama – tehnološkim, ekonomskim i demografskim – modernog života, shvaćenog kao stalna revolucija. I jedino rešenje koje oni mogu da ponude je destrukcija. U tom smislu, današnji populisti kombinuju revolucionarnu snagu s veoma tankom ideologijom.
Kad se Pjotr Šćezni samospalio, bio je odlučan u tome da spreči normalizaciju sadašnjeg režima u Poljskoj, vladu na koju je, čini se, gledao kao gotovo jednako opasnu kao komunistički režim koji joj je prethodio. Ali ono što nije uspeo da vidi je da, za razliku od komunista u 1970-im, današnji populisti ne traže normalizaciju – oni je se plaše.
Posle višemesečnih protesta u Poljskoj, podrška vladi se samo povećala. Vladajuća stranka želi da društvo drži u stanju visoke podeljenosti. Borba protiv populista imitacijom njihove visokorizične politike podela nije način da se pobede.
*Ivan Krastev je predsednik Centra za liberalne strategije u Sofiji, stalni član Instituta za humanističke nauke u Beču, politički analitičar i autor nedavno objavljene knjige “Posle Evrope”
