Izvor: NoviMagazin.rs, 04.Nov.2020, 19:23
Ivan Jovanović: Ko to tamo pevajući glasa?
U nedostatku (opravdanom) vanrednih kulturnih dešavanja van repertoarske matrice bioskopa i posebno pozorišta, za šta zaposleni u ovim institucijama, kao i umetnički ansambli zaslužuju najdublji naklon, najveći kulturno-umetnički događaj bilo je repovanje u novom sazivu Narodne skupštine. Zlonamerni bi rekli: “Kakva Skupština takvi i događaji!”
Pevanje i slični dovitljivi momenti nisu nepoznanica za najviši zakonodavni organ naše zemlje. Sećamo se spontanog poetskog >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << nadahnuća Dobrivoja Budimirovića Bidže, Rake Radovića i društva iz ćoška SPS-a kada su zapevali “Slobodane, Slobodane ti si komunista/volimo te, volimo te ko Isusa Hrista” u leto 1997, slaveći izbor komuniste Isusa Hrista, odnosno Slobodana Miloševića za predsednika Savezne Republike Jugoslavije. Sećamo se, daleko koloritnije, govora legendarnog petrovačkog profesora i književnika Branka Lazića o dečaku i unuku koji je postao simbol flambojantnosti srpskog parlamentarizma iako je priča profesora Lazića imala ne samo tužan kraj već i jaku poruku o pomirenju generacija nekoliko dana posle krvavih devetomartovskih demonstracija 1991.
Još zlonamerniji bi u svemu ovome videli i logičnu vezu kojom socijalisti ispadaju glavni skupštinski zabavljači, ali to nije poenta.
Nemojmo se prevariti: repovanje poslanice (evo gorepomenute logične veze) SPS-a Jelene Mihajlović o “ponovljenim mandatima, mozgu ko tregerima, izdatoj deci” nije potez za osudu. Pesma iz 1981. koju je napisao Boban Petrović, njen suprug, nije ni toliko loša. Pride je i aktuelna. Čak ni repovanje ili pevanje u Skupštini kao akt pobune nije nepoznata stvar – to su radili i poslanici britanskog Donjeg skupštinskog doma prošle godine kada je Boris Džonson odlučio da suspenduje parlamentarizam u jeku “bregzitske” krize. Još bolje zvuči ekološka obrada čuvene pesme Sajmona i Garfankla “Sounds of silence” u ironičnoj (parlamentarnoj) izvedbi australijskog poslanika Dejvida Templmana, otpevana u žaru rasprave o zabrani upotrebe plastike. Pošto se složimo da je pevanje u skupštini dozvoljeno i primereno, u čemu je, zapravo, problem prošlonedeljnog događaja?
Problem je u srpskom parlamentu i njegovom sazivu. Skupština u kojoj su tri partije plus manjine deluje toliko komično i irelevantno, da i medijima i građanima repovanje mlade poslanice postaje glavna vest umesto konačnog početka rada, ponavljam, najvišeg zakonodavnog tela Republike Srbije nakon višemesečne pauze izazvane debelo neparlamentarnom veštačkom političkom krizom izazvanom sastavljanjem Vlade. Iste one u koju su ušle sve parlamentarne partije. No, živimo u najboljem od svih vremena, verovatno i svetova, pa nam, izgleda, samo preostaje da se uhvatimo za ručice i zapevamo. Bar će tako naši poslanici, sjedinjeni u harmoniji i monolitnom jednoglasju. A mi ćemo, verovatnije, pevanje zameniti kuknjavom.
