Izvor: Blic, 25.Jan.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Italijani, Hrvati i mi u horu Jevreja
Italijani, Hrvati i mi u horu Jevreja
Posle sedam meseci, primadona Dragana Jugović Del Monako ponovo peva. I to ulogu Acučene u 'Trubaduru' Đuzepa Verdija, na sceni Narodnog pozorišta, 2. i 4. februara. Njen poslednji nastup bio je u Ljubljani gde je pevala u Verdijevoj operi 'Nabuko' kao gost Hrvatskog narodnog kazališta. U međuvremenu su je, jednostavno rečeno, pratili pehovi. Između ostalog, slomila je nogu i bila vezana za kuću, a potom za raznorazne rehabilitacije. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Ali sada je, kako sama kaže, više nego zadovoljna jer 'Acučena je uloga koju zaista mnogo volim'.
Vi ste je već pevali u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu pre četiri, pet godina.
- Da, bilo je to 1996. Mada sam dobila dobre kritike, mislim da sam bila mlada za tu vrstu uloge. Sada se, po prirodi stvari, osećam zrelije. No, ni ovo nisu godine koje bi bile plafon za mecosopran. Jer, kao što je poznato, mecosoprani počinju kasnije, ali im zato karijera duže traje. A pogotovo uloga Acučene, ona je takva da može da se peva još 20 godina, ako se lik dobro uradi. Jer, ona ne podrazumeva, kao Karmen, da bude lepa i mlada. Naprotiv. Ona je sva u dramskom izrazu. Acučena je lik satkan od kontradiktornosti. Njen osnovni pokretač je osveta. Koliko vam je bliska?
- Kad pravim likove, ja im, u principu, tražim oslonac i uzor u životu. Što se tiče Acučene, i čitave te priče koja liči na grčku tragediju, moja jedina sličnost sa njom je u toj ljubavi koju oseća za svog sina. Sa druge strane, njen glavni životni moto jeste osveta, a meni je to strano i daleko. Dakle, tu je radila imaginacija. Međutim, poznato je da taj libreto ima manjkavosti. Jer, kako je Acučena mogla toliko da se zbuni, pa da spali sopstveno dete umesto dete svog velikog neprijatelja. Ali, muzika je toliko jaka i gotovo savršena da sve ostalo biva potisnuto u drugi plan. I ta opera, kao što znamo, jedna je od najboljih opera svih vremena. Verdi, kada ju je pisao, napravio je izvestan presedan u odnosu na svoja ranija dela. Naime, to je prvi njegov komad u kome mecosopran ima glavnu ulogu. Kakve utiske nosite iz Zagreba gde ste, pre sedam meseci, probali, i Ljubljane gde ste pevali 'Nabuko'?
- Oni su, naravno, vrlo dobro znali da ja dolazim iz Beograda, iako sam u tom projektu, odnosno na tom festivalu bila preko mog italijanskog menadžera. Zanimalo ih je kako je ovde, i odmah su me pitali o platama. Doduše, i ja sam njih. Mogu vam reći da su i oni vrlo nezadovoljni iako su im plate znatno veće od naših. Što se tiče odnosa prema meni, prvih dana bilo je malo zaziranja. Inače, pred raspad Jugoslavije u dvorani 'Lisinski' pevala sam takođe 'Nabuko'. No, moram priznati da mi je bilo zanimljivo i nadasve drago pevati u Ljubljani kao gost HNK. Između ostalog i zato što je to značajan festival koji okuplja operske pevače i menadžere iz Italije, Austrije i uopšte iz Evrope.
Bili ste u Zagrebu pred raspad SFRJ i proletos. Da li se izmenio grad?
- Imala sam puno proba, tako da sam slabo obilazila grad. Znate kakav je naš život - hotel, proba, topao čaj, ćutanje, spavanje... Iznenadila sam se pomalo jezikom koji sam čula na televiziji. Na primer?
- Često se čuje 'promidžbene poruke'. A to znači?
- Reklame. Ali, muzika, hvala Bogu, još uvek ima tu moć da spaja i povezuje ljude. Dirljivo je kada čujete, recimo, taj hor Jevreja koji peva o svojoj izgubljenoj i za sva vremena rasturenoj zemlji. Na kraju je ta predstava zbilja odisala jednim duhom; i Hrvati, i ja iz Beograda i Italijani - u Ljubljani. Znate ceo svet je obeležavao stogodišnjicu smrti starog, dobrog Verdija. Utoliko sam srećnija što je Beogradska opera vratila 'Trubadura' na repertoar. Ima tu jedna zanimljivost, kada je došao maestro Dejan Savić na čelo Beogradske opere, razgovarao je pojedinačno sa solistima, odnosno anketirao ih na temu šta bi najviše želeli da pevaju. Ispostavilo se, kako mi je kasnije rekao, da je najviše nas poželelo da peva upravo u 'Trubaduru'. Vaša biografija je bogata podacima o nastupima na raznim svetskim scenama. Kako vidite mesto Beogradske opere danas u svetu?
- Svi vrlo dobro znamo da je to mesto daleko od onoga gde je bilo. Da ne pričamo sad o tih čuvenih deset godina. U svakom slučaju, još uvek kao bajka izgledaju zlatne godine Beogradske opere kada je ona bila visoko cenjena i kada su naši pevači bili poznati na svim kontinentima. Mislite li da se sada stvari pomeraju ka boljem? - Želim da verujem u to. Mislim da jeste tako. Navijam za to iz sve snage. Izvesno je da i pozorište ulaže napore i pravi vidne pomake, međutim za sve treba vremena. Ali, ne bi nam naškodila ni malo ozbiljnija pomoć države. Znate, svaka čast sportistima, moj sin i ja takođe ceptimo ispred televizora kada se oni bore za neku medalju, ali... Volela bih da dođe vreme kada ćemo moći da se pohvalimo našom operom i baletom, da su i oni ti koji našu zemlju dostojno predstavljaju. Smatram da bi kultura, generalno, mogla biti jedan od naših zaštitnih, pa zašto ne reći i izvoznih znakova u svetu. Uverenja sam da mi to zaslužujemo jer smo veoma plodno tle što se umetnosti tiče. Pogotovo u ovom vremenu pomanjkanja ideja i mašte u svetu, kada se ljudi sve više zadržavaju samo na nivou informacije. Ono što mi možemo i imamo to su, još uvek, jake emocije, za koje lično tvrdim da su jedino vredne. A mislim da to svetu nedostaje. Ukoliko ih budemo još malo posolili pameću, mogli bismo čudo napraviti. Ketlin i Mauro
U Beograd dolaze Ketlin Mek Kala i Mauro Augustini, operski pevači značajne reputacije iz Italije. Znate li ih? Jeste li se već sretali sa njima na sceni?
- Poznajem ih još od 1993. kada sam bila stalni gost Bonske opere. Inače, ona je Amerikanka udata za Maura Augustinija. Imala sam to zadovoljstvo da je slušam nekoliko puta na raznim scenama. Sa Maurom sam, recimo, pevala 'Seviljskog berberina' na otvaranju sezone Bonske opere 1996. što je, samo po sebi, bio veliki prestiž. Oni su već bili u Jugoslaviji i veoma se raduju ponovnom dolasku. I to ne samo zbog ćevapčića ili dobre rakije, već pre svega zbog ove naše duše o kojoj se može pričati i na ovaj i na onaj način, ali jedno je sigurno - originalnost joj se ne može osporiti.
Tatjana Njezić
