Izvor: Blic, 27.Dec.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Istrošeni ljudi treba da se sklone
Istrošeni ljudi treba da se sklone
Zoran Ratković je bio jedan od dvojice osnivača DADOV-a, najbliži dugogodišnji saradnik Mire Trailović sa kojom je učestvovao u formiranju ateljeovskog načina mišljenja, bilo kao glumac bilo kao reditelj. U svojoj knjizi 'Ostalo je ćutanje', koju objavljuje Atelje 212, naš sagovornik, osim sešćanja na pozorišni život od pre četrdeset godina, piše o svojim kolegama prijateljima, ali i o nekim zanimljivim detaljima vezanim za svoju >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << porodicu. Na pitanje zbog čega se njegova porodica 'obrela' u literaturi pojašnjava: Jedina osoba o kojoj se u našoj familiji govorilo u pola glasa je bila moja čukunbaba zbog koje je Nušić robijao godinu dana. Naime u čuvenoj satiričnoj pesmi 'Dva raba' Nušić se pozabavio sahranom jedne dvorske dame, te moje čukunbabe, kojoj je na sprovod došao ceo dvor, na čelu sa kraljem Milanom, dok je nekoliko dana ranije čuveni junak Katanić sahranjen gotovo bez prisutnih.
Pripadate porodici sa, kako se kaže, pedigreom. Kako doživljavate sve učestaliju pojavu isticanja svog porekla?
- Izgleda da je došlo vereme za nekom vrstom potrage za korenima. Mnogo je porodica u Beogradu koje se mogu pohvaliti nekim 'pedigreom'. Majka Vokija Kostića, Smilja Kostić na primer, vuče direktne korene od Tome Vučića Perišića, Slobodan Selenić je takođe poticao iz jedne stare porodice, i ko zna koliko još ima takvih porodica.
Ima li možda i malo mode u svemu tome
- Činjenica je da je taj deo Beograda najviše stradao od komunista posle rata, ali ja ne mogu da govorim protiv njih jer sam im i sam pripadao.
Znači li to da ste se lako predali?
- Stvar je sociološke analize zašto su ljudi prihvatili tu igru, ali ja lično smatram da je ovaj sloj o kome govorimo, sve vreme postojao. On samo nije bio vidljiv. Ako, pak, prihvatimo činjenicu da su pristali na 'igru' komunista, onda odgovor možda leži u tome da se protiv vlasti, još takve, ne može mnogo. Mene danas strašno nervira kada neki pljuju po njima, a pri tom su sami bili vrlo angažovani u partiji. Nisam više komunista, čak ni levičar, ali ih ne pljujem jer sam nekada to bio. I to je prosto red.
Da li se zbog toga u knjizi bavite svojevrsnom analizom partijskog rada u pozorištu?
- Svako od nas je bio bar po dva puta sekretar partije, pošto nas je svega dvanaestoro u Ateljeu bilo u partiji. Ali smo mi pripadali onom delu partije koji je kasnije nazavan anarholiberalima. Zbog toga su u Ateljeu prolazile predstave koje nigde nisu, jer smo uvek stajali iza predstava koje je predlagala Mira Trailović.
Ona je ipak, smenjena u vreme kada ste vi bili na funkciji u Ateljeu?
Tada sam bio predsednik Programskog saveta pozorišta. U to vreme nama je bio nadređen opštinski komitet Savski venac koji je rekao 'dosta više te Mire'. Dali su joj saglasnost na dve godine i kada su one istekle, ona se sama povukla. Bio joj je blam da ide po opštini i raspravlja se sa njima.
Kako se desilo da nije upotrebila svoje, kako se priča, velike veze u vrhu?
- Mira je imala velike veze u samom vrhu države, znala je mnogo diplomata, važnih ljudi. Čak je par puta bila i na večeri kod Jovanke Broz ali joj uprkos tome, nikada nije uspelo da dovede bračni par Broz u pozorište. A bila joj je velika želja da to postigne. Moguće da je upravo zbog fame da je Atelje leglo disidenata, Brozu neko savetovao da tamo ne ide. U starom Ateljeovom bifeu su ordinirali svi poznati beogrdski disidenti, Mihiz, Dobrica Ćosić, Matija Bećković, Pekić, DuškoKovačević...
Kako vam danas izgleda čuveni Ateljeov bife?
- Meni liči na železničku stanicu. Za to nije krivo pozorište, ugostitelj koji ga vodi, već ljudi kojih više nema tamo. Pre neko veče sam posle predstave 'Roberto Cuko' pitao Sergeja Trifunovića zašto beži iz bifea i on mi je odgovorio da ide na mnogo bolje mesto, neki kafić preko puta pozorišta. Pitao sam se šta to ima tamo, a on mi kaže: dobra atmosfera. Bife je ostao bez Butkovića, Mihiza, Taška Načića, Radmilovića... otišli su najduhovitiji i to je bilo to. Ta priča o bifeu ne bi bila zanimljiva ni za koga sa strane da nije reč o činjenici da je on bio leglo novih ideja. Duško Kovačević je svojevremeno provodio po ceo dan tamo, jer je sretao pozorišne istomišljenike i razgovarao sa njima.
S obzirom na protekle događaje koji su se odrazili i na pozorište, ša očekujete od vremena koje dolazi?
- Očekujem da dođu neki novi ljudi sa novim idejama. Mi smo se, ne računajući neuništivog Dejana Mijača, istrošili i treba da se sklonimo malo u stranu, da im omogućimo da rade. Lično, smatram da čovek mora da bude u stanju da proceni kada treba da se povuče i ostavi mesta za one koji dolaze. Od nove vlasti ne očekujem ništa više, ali ni manje, nego da malo bolje živimo. Nadam se da će kombinacija Đinđić, Koštunica, jednog kao ekstra brzog i drugog koji je umeren, dovesti do toga. Ako ne, čeka ih bager. Željko Jovanović
