Izvor: Blic, 22.Okt.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Istraga o izgubljenoj generaciji
Istraga o izgubljenoj generaciji
Svojevremeno je, negde početkom svoje karijere, danas veliki reditelj Slobodan Unkovski bio asistent u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Potom je režirao po teatrima bivše Jugoslavije, po Evropi, po Americi zapravo dokazujući da je svojevrstan mag scene. Pomenimo samo 'Pozorišne iluzije' u JDP-u, ili 'Bure baruta' u istom pozorištu, ili 'Buru' u 'Budva grad teatru' pre dve godine. I sada, nakon brojnih putovanja i režija ponovo je u Beogradu. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Radi, naravno, pod okriljem JDP-a, na sceni 'Bojan Stupica', novi komad mlade dramske spisateljice Milene Marković, a premijera se očekuje oko 20 novembra. Dugo niste režirali u ovom gradu. Zanimljivo bi bilo znati šta vas je motivisalo da dođete da radite komad jedne mlade dramske spisateljice?
- Veoma mi se dopao tekst. Znam ja i njen raniji komad, ali mislim da je ovde napravila jedan veliki korak napred. To je odličan tekst koji problematizuje neka stanja i situacije koje sam i sam osećao, a mislim da je ona to zaista lepo artikulisala.
Koja stanja? O kakvim situacijama govorite?
- To je zapravo drugačija analiza te, da kažemo, izgubljene generacije ovde u Jugoslaviji, a posebno u Srbiji. Priča se proteže od početka devedesetih pa do danas. Jedna grupa ljudi, u centru je ženski lik, međusobno se prati tih desetak godina. Drama nije hronološki data, ona ima protok vremena, ali se bavi stanjima i problemima koji nisu vidljivi na prvi pogled. I, kako ćete vi rediteljski postaviti te probleme?
- Teško je to precizno reći jer još uvek radim. U svakom slučaju nastojim da postignem dokumentarnost, faktografsku sliku događaja i da sa tim ukomponujem fantastiku koja se temelji na mom shvatanju stvari. Konačno, to je više poput neke istrage o nečemu što mislimo da znamo. Jer, trebaće još neko vreme da se otvorimo da bismo mogli da napravimo analizu toga što nam se dogodilo. Možemo li, uz pomoć umetnosti, da naslutimo odgovor na to pitanje?
- Sve predstave i svi filmovi koji se prave ovde, posebno u Beogradu, se bave time. Ali, nema definitivnih odgovora. Svako ima svoj pogled koji pokušava da odbrani i objasni. A vaš pogled je?
- Teško mi je da to precizno formulišem. I predstava će, nadam se, biti takva da ne nudi ni recept ni odgovor. Ona će, zapravo, nuditi nekakva stanja kojima ćete se, kad je odgledate, baviti ili možda nećete. Radili ste pre dve godine u Budvi, režirali u Sloveniji, Makedonija je vaš matični prostor... Može li se sve to na neki način uporediti?
- U Makedojiji sam za poslednjih šest, sedam godina uradio jednu predstavu, u Sloveniji tri, četiri... Situaciju znam više kao gledalac. Ono što se u Makedoniji događa je, rekao bih, dinamika koja se javlja u talasima i dominacija nekoliko mladih rediteljskih imena. Beograd je uspostavio vezu sa nekima od njih. A to nije malo. Ono što fali pozorišnom životu Skoplja je to što nema alternative. Imam pedeset i nešto godina i vezan sam za velika pozorišta koja mogu da me podrže. Ali, mislim da je svojevremeno, recimo SKC, bio jako bitan da se izrode drugačije predstave i drugačije estetike. Potrebne su obe strane da bismo imali nekakvu ravnotežu. Kada govorimo o Sloveniji onda treba reći da tamo postoji visokoorganizovano profesionalno pozorište evropskog formata koje je u potrazi za dušom. A Beograd ima dušu i ima ljude koji su spremni da podrže nemoguće projekte, kao što je, na primer, Pandur ovde napravio 'Hazarski rečnik'. Najverovatnije da je i autobus u 'Buretu baruta' mogao da se pojavi samo ovde a ne na nekom drugom mestu.
Zašto?
- Zato što je deo nekog opšteg ludila, drugačije ambicije koja je ponekad možda iracionalna ali je divna.Koliko, po vašem uverenju, politika na ovim našim prostorima, ili na Balkanu, utiče na umetnost, konkretno na pozorište?
- Utiče na razne načine - vidljive i nevidljive. Naše aktivnosti su, hteli mi to ili ne, vezane za političke procese. Ali, ne mogu da kažem da imamo politički teatar, ni pozorište koje se bavi samo politikom. Mi smo se odvojili od toga. Naše analize u teatru su sada složenije i kompleksnije. Radili ste dosta u Americi. Kako izgledaju stvari ako se pogledaju iz tog ugla?
- U Americi sam zbilja dosta radio, uradio sam nekoliko predstava, predavao na nekim univerzitetima, poznajem tu zemlju iznutra. Dakle, nije moj pogled poput nekog turiste u prolazu već čoveka koji je prošao probe, premijere, probleme... Naravno, svuda su živi ljudi. Nije tačno da Amerika nema dušu a da je svi u Beogradu imaju. Samo, to su vrlo posebne duše. Mogu vam reći da sam tek u Americi razumeo šta je moj posao reditelja. Jer, uvideo sam da moj posao nije sve, nego striktno određeni deo. Koliko ste se promenili za sve ove godine? U šta ste verovali nekada a u šta verujete sada?
- To je vrlo komplikovano pitanje. Ali, promenio sam se... Živeo sam u jednoj državi a sada na istom mestu živim u drugoj. Sve se zapravo promenilo. Kada sam radio 'Hrvatskog Fausta' imao sam tridesetak godina, a sada imam preko pedeset. I tako dalje, i tako redom. Tatjana Njezić
