Izvor: Vostok.rs, 15.Nov.2011, 14:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Istorijska zaduženost Srbije
15.11.2011. -
U decenijama koje dolaze Srbija neće olako moći da zaboravi taj 22. septembar 2011. godine, kada je premijer Mirko Cvetković, vidno ponosno i usplahireno, saopštio javnosti da je njegova Vlada zadužila zemlju za još milijardu dolara, sa kamatom od 7,25 odsto i rokom otplate od 10 godina. „To je istorijski tpenutak, jer se po prvi put državna hartija od vrednosti kotira na evropskom tržištu", rekao je premijer Cvetković („Beta", 22. 9. 2011.). Ako režim >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << u jednom danu, na pleća budućih generacija natovari dug od milijardu dolara, onda se zaista treba složiti sa ocenom da je to istorijski čin. Za premijera je impresivno to što je tražnja investitora za obveznicama Srbije bila dvostruko veća od ponude. On smatra da je „probijanjem leda", odnosno prodajom hartija od vrednosti na evropskim bezrama, Srbija pokazala da je zemlja koja učestvuje „ne samo u robnoj, već i u finansijskoj razmeni sa svetom".
Utisci premijera Cvetkovića nisu previše šokantni, jer će njegova Vlada ostati upamćena i po tome što je svaki svoj neuspeh, marketinškim tehnikama, predstavljala kao epohalni uspeh. Kakav je to uspeh ako će, počevši od marta 2012. godine, pa sve do septembra 2021. godine, država svake godine iz budžeta Srbije morati da isplaćuje 72,5 miliona dolara na ime kamate? Za kamate će se nekako nakrpiti, makar kratkoročnim pozajmicama kod komercijalnih banaka sa Zapada, ali iz kojih izvora će država na kraju vratiti glavnicu duga od milijardu dolara? O tome će tek za 10 godina morati da misli neka druga Vlada, kojoj ništa drugo neće preostati nego da ponovo zaduži državu, ali ovog puta za refinansiranje duga iz 2011. godine. Pitanje je samo da li će do tada Srbiju zadesiti sudbina Grčke, ali i sudbina drugih država poput Italije, Španije, Portugala, Irske...
OD HARTIJA DO PARA: Poigravanje sa državnim obveznicama režim u Srbiji izabrao je kao najbrži i najlakši način za popunu budžetskog deficita, što je naročito posledica propasti plana za prodaju državne kompanije „Telekom Srbija". U Srbiji je prva emisija državih zapisa u evro valuti održana 29. decembra 2010. godine, kada je takođe trebalo popuniti rupu u budžetu. Tada su, po godišnjoj kamatnoj stopi od 5,25 odsto, ekspresno rasprodati šestomesečni zapisi u vrednosti od 21 milijardu dinara. Krajem marta ove godine direktor Agencije za javni dug Branislav Tončić obelodanio je planove Vlade za izlazak na inostrano tržište kapitala. „Namera je da se emituju evro obveznice na stranom tržištu, u vrednosti od 500 miliona evra, što bi bilo dovoljno za pokrivanje svih potreba budžeta do kraja godine", rekao je tada Tončić („Novosti", 28. 3. 2011.). Izgleda da je potreba države bila mnogo veća od planiranih 500 miliona evra, pa je samo šest meseci kasnije napravljen dug od milijardu dolara.
Inače, vlasti u Srbiji konstantno emituju dinarske državne zapise iz koji se finansira tekuća likvidnost budžeta. Samo u 2011. godini planirana je emisija državnih zapisa u iznosu od oko 280 milijardi dinara. Gde će otići tako prikupljen novac? Za refinansiranje ranije emitovanih zapisa namenjeno je 235 milijardi, a svega oko 45 milijardi ide na finansiranje deficita. Zvanični podaci Narodne banke Srbije (NBS) ukazuju da se javni dug Republike Srbije nekontrolisano povećava i da na tu činjenicu posebno utiče emitovanje državnih hartija od vrednosti. Samo u prvom tromesečju 2011. godine dug po tom osnovu je povećan za 72,4 milijarde, da bi na kraju marta iznosio 250,5 milijardi dinara. Već u drugom tromesečju 2011. godine dug po osnovu državnih zapisa povećan je za 54,3 milijarde dinara i na kraju juna iznosio je 304,9 milijardi dinara. Državne obveznice atraktivne su naročiti Zapadnim bankama koje posluju u Srbiji, s obzirom da država na njih daje kamatu od 13 do 14 odsto. A krajem septembra ove godine kamata na dvogodišnje zapise iznosila je čak 14,9 odsto.
MIRKO REKORDER: Na makro ekonomskom planu Vlada Mirka Cvetkovića jeste istorijska, jer je uspela da za tri godine zaduži Srbiju za 5,7 milijardi evra i da se to zaduženje u svakoj sekundi beleži rast za 58 evra. Samo u ovoj predizbornoj godini Vlada je zadužila građane za preko 2 milijarde evra, a trend daljeg zaduživanja se nastavlja do poslednjeg dana njenog trajanja. Premijera ne brine to što je 2008. godine preuzeo vlast sa javnim dugom države od 8,7 milijardi evra, a potom ga uvećao na 14,4 milijardi evra. To je uticalo i na rast spoljnog duga Srbije koji je u prvom tromesečju 2008. godine bio 17,9 milijardi evra, da bi na kraju jula 2011. godine dostigao 23,1 milijardu evra. Srbija se polako, ali sasvim sigurno približava gornjoj granici zaduženosti od 45 odsto BDP-a koju je Vladi Srbije kao fiskalno pravilo postavio MMF, odnosno koja je propisana novim Zakonom o budžetskom sistemu. Nakon emitovanja evroobveznica, u vrednosti od milijardu dolara, javni dug Srbije povećao se na 44,4 odsto, što znači da do „crvene lampice" nedostaje svega 0,6 procentnih poena.
Čelni ljudi Fiskalnog saveta, tela koje bi po zakonu trebalo da ima savetodavnu ulogu u sprečavanju sunovrata javnih finansija, nisu preterano optimistični. Prema njihovim procenama, čak i ako budu poštovana fiskalna pravila, javni dug države bi, do 2015. godine, mogao da se otrgne kontroli i da dostigne 60 odsto BDP-a, ukoliko stopa rasta u Srbiji bude 2 umesto 3 odsto. Projektovana i usvojena fiskalna politika Cvetkovićeve Vlade u 2011. godini, doživela je totalni fijasko što je za posledicu imalo dodatni budžetski deficit od oko 200 miliona evra. Nakon revidiranja u Skupštini Srbije, budžetski deficit je narastao na 142,7 milijardi, dok konsolidovani deficit države, uključujući fondove i lokalnu samoupravu iznosi čak 153 milijarde dinara. Požar je ugažen kratkoročnim zaduživanjem države i dugoročnim zaduživanjem nekih budućih generacija, a takav trend se može očekivati i u 2012. godini. Dodatno se javlja problem što je u pitanju izborna godina, na svim nivoima vlasti, u kojoj će stranke režima, kao što je to bilo slučaj i do sada, finansirati svoju izbornu kampanju i propagandu iz državne kase.
ŠTA PRODATI: U godinama koje dolaze, država i Vlada će se suočiti sa ozbiljnim problemom, a to je činjenica da u Srbiji više nema ništa da se proda. To je ono je obezglavilo aktuelnu Vladu Mirka Cvetkovića i to je ono što će obezglaviti i narednu Vladu Srbije. Instrumenti fiskalne politike koju su vodile sve vlade od 2000. godine, nisu sami po sebi bili sofisticirani. Državna kasa je prvenstveno punjena uz tri „alatke" koje su omogućavale visoku javnu potrošnju, politikanstvo, marketing i korupciju, a to su: privatizacija, zaduživanje i donacije. Donacije su presušile u onoj meri u kojoj su bile vetar u leđa „demokratskim" i „progresivnim" političkim snagama, dok je korupcionaška privatizacija progutala je i uništila privredu Srbije. U Srbiji je, u periodu od 2002. do 2011. godine, privatizovano 3.017 preduzeća, ali je raskinuto 636 ugovora (21 odsto), pa je tako neto efekat privatizacije 2.381 prodato preduzeće. Zahvaljujući tome ostvareni su prihodi od 2,6 milijardi evra i ugovorene su investicije od 1,1 milijardu evra.
Poslednji neuspeli pokušaj prodaje državne kompanije „Telekom Srbija", čime je Vlada imala nameru da obezbedi novac za što bolju startnu poziciju u predizbornoj kampanji, pokazatelj je da potencijalni kupci žele da preuzmu ono što je u Srbiji preostalo, ali isključivo gratis. Prema podacima Ministarstva finansija, u periodu januar-septembar 2011. godine, privatizovano je 12 preduzeća, čime je ostvaren prihod od svega 13,1 miliona evra. Od toga je 11,9 miliona evra ostvareno prodajom manjinskih paketa akcija na tržištu kapitala, što ujedno predstavlja preko 90 odsto privatizacionih prihoda u 2011. godini. Dakle, ako država beleži konsolidovani deficit od 153 milijarde, a od privatizacije ostvari svega 1,3 milijarde dinara onda režim jedino zaduživanje vidi kao alternativu. Istovremeno budžet Srbije trpi godišnju štetu od oko 300 miliona evra zbog smanjenih carinskih prihoda, što je posledica servilnosti režima prema EU i štetnoj primene Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa zemljama EU.
Dakle, bez tuđe milostinje, sa uništenom privredom, ograničenom poljoprivredom, okupatorski i razbojnički nastrojenom Evropskom unijom, pijavicama iz MMF-a i Zapadnih banaka, Srbiji je nametnuto zaduživanje kao put bez alternative. Istorijski značaj Vlade Mirka Cvetkovića je u tome što je takav put, tutorstvo i uslovljavanje izabrala isključivo kako bi politički opstala četiri godine. A njen crni istorijski trag je utoliko veći, što je zarad tekuće potrošnje zarobila nove generacije u Srbiji, koje će mukotrpno vraćati glavnicu i kamate.
Ivan Ninić,
Izvor: Fond Strategičeskoй Kulьturы, fondsk.ru
