Izvor: Blic, 04.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Istorija se uvek iznova tumači
Nigde kao u slučaju Vizantije ne postoji vera da je moguće o hiljadu godina istorije govoriti tako uopštavajuće i da je moguće tako pouzdano ustanovljavati neke zajedničke činioce koji se podjednako odnose na stanovnike Konstantinopolisa petog i petnaestog stoleća - napisao je Radoslav Petković u svojoj novoj knjizi „Vizantijski internet" („Vreme knjige").
Otkud „Vizantijski internet"? Radoslav Petković kaže: „Od kako su se počeli >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << baviti istorijom, ljudi je uvek iznova preispituju ili, tačnije, iznova interpretiraju. Jedan nemački filozof je izrekao ono 'glup kao činjenica’ i mi se zapravo u istoriji (i ne samo u njoj) pokušavamo baviti tumačenjem fakata i događaja, njihovim razumevanjem a posebno razumevanjem njihovih posledica. Logično se i tumačenja menjaju od tumača do tumača ili od epohe do epohe. Bilo bi utešno reći da se s vremenom sve više bližimo istini jer više znamo - nije ovo drugo sasvim netačno, ali se možda tada samo menja način na koji nam istina opet izmiče."
U knjizi, takođe eseja, „O Mikelanđelu govoreći", između ostalog, bavili ste se i odnosom umetnosti i ideologije. Ovde je pak, reklo bi se, težište na odnosu umetnosti i tehnologije?
- Umetnost i tehnologija su uvek bile povezane. Da biste naslikali fresku, prvo morate da savladate tehniku fresko-slikanja i da napravite odgovarajuće boje. Izgradnja crkve Svete Sofije u Carigradu (današnjem Istanbulu) bila je, za ono vreme, veliki ne samo umetnički, nego i tehnološki projekt. Čak postoji priča da je jedan od arhitekata napravio model da bi na njemu ispitivao ponašanje građevine u slučaju zemljotresa. Štamparija je veliki tehnološki izum i tako dalje. Stvar je u tome što smo mi danas, zbog brzine kojom se nove tehnologije razvijaju, mnogo svesniji postojanja i prirode odnosa umetnosti i tehnologije, te stičemo utisak, prilično neopravdan, kako je umetnost danas stavljena u službu tehnologije, nesvesni postojanja tog odnosa u prošlosti.
Kada bismo na nekom kosmičkom „Guglu" ukucali „Vizantija", šta bismo dobili?
- Recimo da u svojoj knjizi pokušavam da delimično odgovorim upravo na ovo pitanje.
U čemu „Vizantijski internet" korespondira sa nama danas i ovde?
- U metodi. Istina o stvarima se ne nalazi u njihovom izgledu, u onome što na prvi pogled vidimo. Kao što je upravo Platon znao, da bismo bolje shvatili svoj svet, moramo zaći iza privida.
U knjizi navodite da je čuveni car Hadrijan bio surov prema umetnicima i njihovom delu. Kako zapravo prolaze moćnici koji su destruktivni prema umetnosti? I, šta je (ipak) jače - umetnost ili politika?
- Hadrijan je i sam bio pesnik, i to ne loš. Mnogi veliki umetnici u svom privatnom životu nisu bili, blago rečeno, preterano simpatični i možemo samo nagađati kakvi bi bili da su imali oni moć koju je Hadrijan imao.
Većim delom istorije umetnost i politika, nažalost ili na sreću, nisu bili tako suprotstavljeni kako mi danas sudimo na osnovu nekih istorijskih iskustava ili kako bi umetnici često hteli da svoju okolinu uvere. Ne bismo imali Sikstinsku kapelu da nije bilo jednog pape koji je bio spreman da takav koncept podrži, na prilično nezadovoljstvo nekih svojih naslednika. Za moć umetnosti govori podatak da su se i oni usudili na tek minimalne intervencije na freskama, kao što je slavno oblačenje nagih likova. Ali takođe treba biti svestan da su mnoga umetnička dela, Vizantija je tu dobar primer, netragom nestala.
Esej „Dosadni pisar i muza" otvara niz pitanja, jedno od njih je i - gde su (i ko su) danas muze?
- Muze ili da li je umetnost danas potisnuta? Verovatno da jeste, samo budimo oprezni kada govorimo o uzrocima. Nisam siguran da to nije posledica demokratizacije društva, proste činjenice da umetnost nije nešto što većinu ljudi zanima ili je ikada zanimalo.
Knjiga se završava esejom „Zašto je Platon bio bolestan" (odnosno kud se deo Platon dok mu je učitelj Sokrat umirao), koji zapravo otvara pitanje morala i filozofije. Dakle?
- Ako je moje tumačenje iole tačno, pitanje je otvorio Platon a ne ja. Teško je i licemerno zameriti nekome što je pobegao spasavajući glavu a da više nikome nije ništa mogao pomoći. No, sa stanovišta one filozofije koju je Platon izgradio, polazeći od tog sistema vrednosti, može se javiti problem i ja pretpostavljam da je to mučilo Platona. To nije njegov „manjak" naprotiv, mogli bismo reći da se on mučio sa „viškom" zahteva koje je sebi i drugima postavio.
Non-fikšn literatura
Kog je žanra „Vizantijski internet"? Non-fikšn literatura ili...? Šta zapravo podrazumeva non-fikšn literatura?
- U tome da se morate strožije držati činjenica tj. da ih smete samo interpretirati, što činite i kada se bavite fikcijom, ali ih ne smete menjati niti dodavati. Kada pišem roman, mogu ispisati stranice dijaloga između dve istorijske ličnosti, ne mareći da li su se oni sreli i zapravo nemajući pojma šta su u stvari govorili, već pretpostavljajući da bi oni mogli tako govoriti. Na taj način zapravo literarnim sredstvima tumačim događaje, dok u non-fikšn to činim jasno tumačeći i analizirajući.
