Izvor: Vostok.rs, 11.Okt.2011, 14:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Istok - kao neizbežnost
11.10.2011. -
Svetska finansijska kriza je ubrzala proces pretvaranja Azijsko-Tihookeanske regije (ATR) u snažan stožer ekonomskog razvoja. U vezi sa tim ATR već danas uspešno konkuriše Evro-Atlanskoj regiji i poseduje sve mogućnosti da kroz 10 – 15 godina preuzme primat. Bez obzira na krizu, ta regija nastavlja da u velikoj meri u odnosu na tempo ekonomskog jačanja bude brža u razvoju od zapadnih zemalja. Ako glavne svetske agencije za vođenje računa o rejtingu zemalja >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << Evropi i SAD-u predviđaju da će u 2011. godini njihov BND rasti do 1,5%, za zemlje ATR predviđaju da će, uz buran razvoj realnog sektora ekonomije, dostići 4-5%.
Ekonomskom diktatu Zapada (više od svih SAD-a), koji se svodi na jeftin rad za bezvredne zelene papiriće, stiže kraj. Alternativu dolaru će predstavljati potpuno konkurentan juan, a Svetska trgovinska organizacija, kao organizacija koja je pozvana da čuva interese zapadnih monopolista će, verovatno, da popuca po svim šavovima pod pritiskom sve snažnijih Azijaca.
Vojna snaga dve najveće države u Aziji, Kine i Indije, će te države pretvoriti u vojne naddržave, sposobne da se za svoje interese bore daleko van granica regiona, zbog čega će se postaviti pitanje globalne strategije NATO-a.
Važno je kakvo će biti mesto Rusije u Azijsko-Tihookeanskoj regiji, u sistemu međunarodnih odnosa koji se upravo formira. Za sada se baš ne bi moglo reći da se prisustvo RF u ATR primećuje. Nijedna važnija zemlja u regiji sadašnju Rusiju na smatra za stvarnog strateškog partnera. U najskorije vreme, u toku posete V.Putina Pekingu, mi treba, očigledno, da postanemo sigurni da će u vezi sa energetikom Kina sa Rusijom povesti pravi dijalog. Iza deklaracija o „strateškom partnerstvu" u oblasti energetike često stoji želja kineske strane da ne dozvoli ruskim isporučiocima energenata da idu dalje od granice, što Ruse čini samo „prodavcima kalorija". Ruski premijer će morati da uloži ogromne napore kako bi savladao taj otpor. Smetnju će predstavljati i činjenica da čitavih 20 godina „nova Rusija" nije pridavala dovoljno značaja razvoju i učvršćenju širokih sistemskih veza sa KNR, smatrajući da njen glavni put vodi ka Zapadu. Ignorisano je i iskustvo iz reformi velikog suseda, što je Kineze dovelo do toga, da se današnji razvoj ruske ekonomske politike oceni vrlo skeptično. Sada, kada geopolitički imperativi teraju Moskvu da napravi mnogo jači zaokret ka ATR, u mnogom treba da se krene od „prazne stranice".
Pozicija Rusije je oslabljena čak i u odnosima sa Severnom Korejom, za koju je Moskva do nedavne prošlosti predstavljala jedinog partnera. Sada je u planovima Pjong Janga mesto Ruske Federacije zauzela Kina. Nedavni susret predsednika D.Medvedeva sa Kim-Čen-Irom u Ulan-Udeu pokazao je neke mogućnosti za oživljavanje rusko-severno-korejskih odnosa, mada i tu u stvari treba da se krene od nule.
Ruska Federacija je, u suštini, u ATR izgubila i vojno prisustvo. Time što je otišla iz vijetnamske vojno-pomorske baze Kamran Moskva je pokazala da je uopšte ne interesuje odnos snaga u tom regionu sveta. Istovremeno, porast napregnutosti u odnosima između Kine i SAD je stvar do koje je moralo da dođe, a to može da dovede do pogoršanja situacije u regionu, tako da znajući za to Rusija nikako ne sme da ostane loše naoružana.
Formalno, RF učestvuje u internacionalnim procesima u ATR. ASEAN-u je prišla kao „partner za dijalog". Međutim, sama inicijativa za prilaženje, do koje je došlo još 1990. godine, više je govorila o ambicijama „naddržave" koja teži da se nađe u svemu, nego o pragmatičnom prilazu. Ali stvarno - Rusija ne učestvuje u radu te organizacije.
Deo ruskih političara u posmatranju situacije u Azijsko-Tihookeanskom regionu za glavni faktor smatra postojanje i širenje „kineske pretnje". Ta teza se podržava, pre svega, u prozapadnim krugovima. Ne smanjuje se broj onih lovaca koji žele Rusiju da pretvore u državu koja prednjači u huškanju Zapada i Kine jednog na drugo. Vašington i London, polazeći od očekivanja da će napregnutost u odnosima sa KNR u budućnosti i dalje rasti, traže one koji bi mogli za njih da vade kestenje iz vatre. Zajedno sa RF takva uloga je namenjena i Indiji; za anglosaksonce bi bilo idealno da obe te države, Indija i Rusija, počnu da igraju onako, kako oni sviraju.
Istovremeno na Azijsko-Tihookeansku regiju ne treba gledati samo kroz prizmu odnosa sa Pekingom. Osim Kine u ATR ima još uticajnih država. Te države mogu da postanu partneri RF pod uslovom da Moskva izjavi da namerava da radi sa njima. Rusija je u stanju da svoje interese projektuje na ATR i bez učešća Kine ili Zapada, a varijanti za povratak Rusije u taj region ima ne samo jedna, a to zavisi ne od političkih tehnologija, već od istorijskog izbora ruske elite.
Na žalost, za poslednjih 20 godina „nova Rusija" nije stekla iskustvo za stabilan politički razvoj, koji bi trebalo da garantuje nasleđe dugoročnog strateškog planiranja. RF je više praktikovala „strategiju odlaska" iz međunarodnih odnosa. Glas Rusije na međunarodnoj areni čuje se danas neuporedivo slabije od glasa SSSR, i često nema ubedljivih objašnjenja zbog čega je tako. Moguće je da se radi o tome, da nova elita nije dovoljno „napunjena" idejom patriotizma. I ako žive u Rusiji oni svoju budućnost i budućnost svoje dece sve više vezuju za centre teže u inostranstvu, a ne u njihovoj otadžbini. To vodi prema „unutrašnjem emigriranju", gubitku interesa za objašnjavanje nacionalnih interesa u sistemu međunarodnih odnosa. „Unutrašnja emigracija" nastavlja da pokazuje ozbiljan uticaj na rusku spoljnu politiku. Na primer, ukidanje viznog režima sa EU potrebno je najviše 1% ruskog stanovništva, relativno će da olakša izlazak iz zemlje za još nekih 5%, dok u isto vreme 80% stanovnika Ruske Federacije nema ni pasoše, ni materijalne mogućnosti da otputuje u inostranstvo. Bez obzira na to, ruska sredstva za masovno informisanje taj problem postavljaju kao jedan od glavnih pri odnosima sa Evropskom Unijom, stalno podvlačeći osećanje da su vlasti spremne da idu na ozbiljne ustupke, samo da bi ga rešile.
Mnogo vekova Evropa je za rusku i ostale, neevropske elite, predstavljala centar kulturno-istorijskog privlačenja. U Rusiji su videli ideal, ona im je služila za primer, u nju su emigrirali. Ali – vremena se menjaju. Preraspodela ekonomskog uticaja u korist Azije je nezaustavivo dovela do gubitka oreola Evrope. Poslednja decenija je pokazala da bogati ljudi sa Zapada počinju da se sele u Aziju, koja nudi privlačnije uslove za ekonomsku bezbednost i potrošnju „de luks". Danas u tradicionalno elitnim delovima Kalifornije, Londona i drugim mestima, koji su među milionerima u modi, zapaža se smanjenje broja nabavke nepokretnih dobara, ali zato njihov broj raste u Šangaju i drugim azijskim centrima. Tendenciju je pojačala svetska finansijska kriza. Pred 2011. godinu broj milionera u Aziji je prvi put u istoriji premašio njihov broj na Zapadu..
To je svetska tendencija, i ruska elita će takođe neizbežno da počne da se okreće ka Istoku" A ono što je najvažnije, to je – šta, u stvari, ta elita želi: samo da promeni mesto emigracije, ili da se u sudaru krupnih međunarodnih snaga izbori za interese svoje zemlje i svog naroda.
Dmitrij Sedov,
Izvor: Fond Strategičeskoй Kulьturы, fondsk.ru
