Izvor: Politika, 26.Jan.2015, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Istine i laži o antihristu
Urbanova bespoštedna kritika hrišćanskih dogmi, bila je prisutna i u njegovoj „Koštani”, kao i u predstavi „Banović Strahinja”, ali ni tamo, ni ovde nije protiv vere i hrišćanstva.
Najnovija predstava reditelja Andraša Urbana, „Kratka priča o antihristu”, nastala prema motivima dela „Tri razgovora” Vladimira Solovjeva, usmerena je na pretresanje odnosa prema religiji, nasilju, seksualnosti (dramaturgija Jelena Bogavac). Posmatrano u ukupnosti Urbanovog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rada, ona se nadovezuje na „Urbi et orbi”, zbog srodnog bavljenja pitanjima vere, grešnosti, čulnosti, kao i na predstave „Breht – hardkor mašina”, „Turbo paradizo” i „Drakula – svetlosti trenutaka”, zbog motiva militarizovanosti izvođača, odnosno, zbog izrazito naglašene telesnosti igre. „Kratka priča o antihristu” je prepoznatljivo urbanovska, što znači duboko provokativna, značenjski složena, potresno ironična i rođena iz sukoba suprotstavljenih ideja.
Predstava je nastala u tradiciji umetnosti performansa, i može se reći da je neoavangardna, utoliko što je izrasla na avangardnoj građi, ali je i vrlo savremena. U vezi sa time se nameće njeno poređenje sa ranijom ovosezonskom produkcijom Bitef teatra, „Grobnicom za Borisa Davidoviča” Ivice Buljana, koja je usvojila veoma bliska sredstva avangarde, ali se zaglavila u njenoj prošlosti, donoseći na scenu okamenjene, mrtve znake. U „Antihristu” je avangardistička znakovnost oživela na živ i aktuelan način, izbacujući na scenu univerzalne teme koje su istovremeno i savremene, jer nas se bolno tiču. Za Buljanovu predstavu se zato može reći da je retroavangardna, dok je Urbanova neoavangardna.
„Kratka priča o antihristu” je i osobeni oblik muzičkog i video-performansa koji izvodi pet izuzetno posvećenih glumica Marta Bereš, Aniko Kiš, Ana Marković, Suzana Lukić i Danijela Petković. Kako je slučaj u umetnosti performansa, ovde nema podražavanja, nema likova, izvođačice eksplozivno prosipaju sebe na scenu, bez posrednika, ogoljeno, brutalno direktno, kroz grčeve tela i songove. Nema pretvaranja u tom vulkanski burnom, horskom izrazu patnje postojanja, užasno bolne spoznaje o samoći. Sami dolazimo na ovaj svet i sami ga napuštamo, ostalo su sve uglavnom prividi koji nam omogućavaju opstanak.
Fizički napetu igru i pesmu glumica prate tri muzičara, Ivan Mirković (harmonika), Nikola Dragović (violina) i Danilo Tirnanić (bubnjevi), kompozicija Irena Popović. Važan deo predstave su i video-projekcije koje se puštaju na zadnjem zidu scene, uglavljene u okvir podebelog krsta. One najčešće imaju ironično značenje u odnosu na igranu radnju i smisao songova, izvor su i prostor kontrasta, ključno važnog na idejnom planu, jer otelotvoruju sukob između lica i naličja religije, seksualnosti, politike (video-rad Igor Marković).
Na primer, dok glumice na sceni, sa puškama u rukama, maskiranih lica, izgovaraju „Molitvu za blagosiljanje oružja – ’kalašnjikov’” kroz video-projekciju se prikazuju magloviti snimci fetusa u majčinoj utrobi. Ili na početku, kada projekcije idiličnih slika anđelčića prati divljanje glumica u orgazmičkoj ekstazi, pljuvanje i masturbiranje, ili kasnije, kada video-projekcija donosi slike Bogorodice i Isusa, dok akterke maze puške kao seksualne objekte. Smisao ovih izazovnih, šokantnih spojeva, jeste da prodrmaju svest gledalaca, da poremete, sruše njihove predrasude i uvoštena mišljenja, da razbucaju stereotipe i da ih podstaknu na stvaralačko, kritičko mišljenje o sebi i o svetu.
Urbanova bespoštedna kritika hrišćanskih dogmi, bila je prisutna i u njegovoj „Koštani”, kao i u predstavi „Banović Strahinja”, ali ni tamo, ni ovde nije protiv vere i hrišćanstva. Naprotiv, ona je uperena protiv lažnih predstava vere i zloupotrebe hrišćanstva, suprotstavlja se beživotnim obrascima koji suštinski kvare veru, njen stvarni, istiniti, intimni smisao.
Ana Tasić
objavljeno: 27.01.2015.
