Izvor: Politika, 27.Jan.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Islamizam u duši, liberalizam u koka-koli
Ono što su pre dve godine simbolisali Dani gneva protiv autokratskih i korumpiranih režima, danas potvrđuje da Arapsko proleće nije bilo događaj, već proces koji lagano pokušava da arhivira neke stare vrednosti, otvarajući istovremeno nekoliko pitanja od kojih je ključno: da li demokratija arapskih boja može da se institucionalizuje?
Revolucionarne bajke pretvorile su se u međuvremenu u stvarnost upravljanja zemljama koje su mahom i dalje bez funkcionalnih vlada ili vladavine >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prava. Ekonomske nedaće, koje su pokrenule mase, znaju da budu i veće nego što su bile.
U Tunisu, gde je sve počelo požarom u kome je sagoreo mladi uvređeni očajnik, sloboda je svakako više, ali ne i posla. Prvi slobodni izbori izbacili su na površinu islamiste koji su se dotle krili u emigraciji ili čamili po zatvorima režima koji je na Zapadu bio hvaljen kao liberalan.
U Libiji je Muamer Gadafi 42 godine bio država, a kada je ubijen i država je ubijena u NATO bombardovanju i postrevolucionarnom haosu vlasti koju je instalirao Zapad. Tranzicionom traumom diriguju naoružane plemenske milicije – 240.000 registrovanih vojnika rasutih po 300 različitih grupa, uključujući i džihadiste sa pedigreom Al Kaide. Boreći se za status „pravog” a ne „postrevolucionarnog revolucionara”, traže svoj udeo u vlasti i – novcu.
U Jemenu je omraženi predsednik ostajao na vlasti uprkos svakodnevnim protestima i ubijenim demonstrantima, a kada se konačno povukao, režim je ostao manje-više netaknut, opresija se nastavila, kao i plemenski obračuni i aktivnosti Al Kaide.
Režim Bahreina je pred protestima i zahtevima za većim slobodama većinskih šiita i liberalne mladeži sačuvan brutalno otvorenom intervencijom saudijske vojske.
U mnogim slučajevima vlade su uspele da izbegnu pobune. Od Alžira do Maroka i Jordana završilo se kozmetičkim reformama. U konzervativnim monarhijama Zaliva, socijalni mir obezbeđen je isplatama ogromnih bonusa.
U Siriji Bašar el Asad i dalje drži vlast, iako su mu predviđali brzi kraj. Istina, posle 60.000 poginulih i razaranja zemlje. Njegovi protivnici u građanskom ratu, uz podršku Zapada i mračnih monarhija Zaliva, uspeli su zasad samo u jednom: da ojačaju radikalne islamiste kojih dotle nije bilo, zbog kojih je Asad bio potajno hvaljen kod istih koji ga sada ruše.
I dok će se budućnost Arapskog proleća umnogome odlučivati u Siriji, egipatski slučaj zasad je najvažniji, jednostavno zato što je reč o najvećoj zemlji arapskog sveta. Od kako su na slobodnim izborima islamisti preuzeli vlast, Egipat pritiska demokratija nepoverenja.
Mladi revolucionari koji su oborili Hosnija Mubaraka, još jednog miljenika Zapada, ozlojeđeno tvrde da su od pobune s kairskog Tahrira najviše koristi imala Muslimanska braća, koja i nisu učestvovala u revoluciji, i salafisti, koji su se prvi put posle 14 vekova uključili u politički život sa svojim rigidnim tumačenjima islama, politike i društva.
Sekularni i liberalni aktivisti zaziru da islamske partije žele da Egipat pretvore u islamsku državu po kodovima šarije.
Prvi demokratski izabrani predsednik Mohamed Morsi pokušao je da faraonski prigrabi svu vlast „kako bi zaštitio ciljeve revolucije” od zavereničke kabale starog režima. Da li će ponoviti sudbinu Abrahama Linkolna, predsednika koji je tokom američkog građanskog rata pridobio ogromnu moć ali je morao da je preda kada su borbe okončane 1865? Možda.
Koliko se armija istinski odrekla moći koju je decenijama imala? Kakav režim priželjkuju Muslimanska braća?
Egipat u previranju, politički polarizovan, savršen je simbol višemislenosti Arapskog proleća i njegovog legata. Kada su u petak demonstranti ponovo izašli na Tahrir, zahtevajući od vlasti više demokratije, nov ustav, ljudske slobode, uvažavanje manjina ili zaposlenosti, pokazalo se da Pokret 25. januar nije umro.
Zato, kada se posle dve godine podvuče crta, uveren sam da su neki temelji demokratizacije postavljeni. Kako će napredovati, zavisi od mnogo faktora: političke mobilizacije, verskih tenzija, mogućnosti adaptacije pojedinih režima, naravno i od geopolitike.
Arapska tranzicija podrazumeva da su u mnogim zemljama politički akteri prihvatili novu realnost – sa izuzecima militantnih salafista ili branitelja autokratske prošlosti.
Uz sve konfuzije koje ga i danas prate, Arapsko proleće ostvarilo je značajne rezultate.
Povraćen je dignitet i pobeđen je strah kojim su diktatori decenijama represivno vladali. Razbuktale su se ambicije ka boljem i slobodnijem životu.
Ali, ispostavilo se da je ideja da će arapski svet stvaran u vremenima Hladnog rata slediti primer Istočne Evrope 1979. završila kao „revolucija rastućih očekivanja”. Ozbiljan strateški promašaj.
Pokazalo se da nisu sve pobune revolucije, da sve revolucije nisu demokratske i da sve demokratije nisu liberalne. Nova realnost ne znači da će arapske demokratije postati liberalne demokratije, kako priželjkuje Zapad, koji je još jednom pobrkao stvari.
Arapskoj ulici mnogo je bliži islamizam nego liberalizam. Prvi je njegova duša, drugi je nešto poput koka-kole.
Arapski i muslimanski svet uopšte, počiva na konceptu umme – zajednice – dok zapadni svet veliča pojedinca. Za razliku od manje-više sekularnog Zapada, islam je sastavni deo svakodnevnog života, uključujući i politički. Tamo gde je vera bila isključivana iz politike, mahom po nalogu koji je Zapad diktirao regionalnim autokratama, islam se pritajio i – radikalizovao.
Protekle dve godine nisu donele mir, prosperitet i stabilnost Bliskom istoku. Teško da će i ova, iako će mnogo toga zavisiti od upravo završenih izbora u Izraelu i onih koji tek predstoje, u Iranu, Iraku i Egiptu.
Kako god, kada udžbenici istorije budu napisani, decembar-januar 2010. imaće izuzetno mesto u memoriji arapskog sveta. Ono što je počelo samospaljivanjem prodavca povrća u malom tuniskom gradu, proširiće se na desetine hiljada po ulicama Kaira i na stotine hiljada onih koji su tražili političke promene po čitavom Bliskom istoku.
Srušene su neke brutalne diktature, ne i sistem. Zadržane su neke stare institucije, a milioni su na izborima iskazali protivljenje sekularnim liberalnim vrednostima, glasajući za islamiste.
Nije neočekivano da je druga faza Arapskog proleća, koju su neki skloni da nazovu Arapskom zimom, teža od prve. Stari poredak tek treba zameniti novim, dok se jedinstvo iz revolucionarnih dana istopilo.
Napredak je spor. Slika je daleko od ohrabrujuće. Neki komentatori požurili su da ispišu čitulju. Dok stanovnici Hame i Alepa svakodnevno sahranjuju mrtve u krvavom sirijskom konfliktu, a povremeno im se posle izraelskih napada pridruže i žitelji Gaze, pesimisti proglašavaju pobedu.
Optimizam je ludilo insistiranja da je sve u redu dok smo mi jadnici, tako je otprilike pisao Volter, ali ne bih se posle dve godine olako odrekao optimizma kada je reč o dugoročnim posledicama zbivanja u arapskom svetu.
Boško Jakšić
objavljeno: 27/01/2013
