Izvor: Politika, 07.Jan.2015, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iskreni doživljaj sveta
Slikar Dragan Ćirković koji je u detinjstvu izgubio sluh, posle studija u Beogradu odlazi u rodni Čačak i posvećuje se vizurama ovog grada
Čačak – Pred kraj 19. veka Čačak polako gubi izgled orijentalne palanke i postaje varoš evropskog duha. Stari način života izmenio se pod uticajem novih strujanja koja su dolazila iz prestonice ili sa doseljenicima iz Austrougarskog carstva.
Privredni i društveni razvoj uticao je na stvaranje mladog građanskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sloja koji su sačinjavali sa jedne strane zanatlije fabrikanti i trgovci, a sa druge državni nameštenici, prosvetni i zdravstveni radnici i činovnici.
Jedna od takvih građanskih porodica bila je i kuća Dragića i Milice Ćirković. Oni su imali zanatsku i trgovačku radnju u centru grada, na Velikoj pijaci. Stanovali su u Cvetnoj ulici, nedaleko od gradskog jezgra.
U kući koja i danas postoji rođena su im deca Darinka, Dragan i Ljubomir. Godine 1910. na mestu gde im se nalazila radnja počeli su da zidaju novu kuću, po evropskom ugledu, strogih klasicističkih linija sa poslovnim prostorijama u prizemlju i stambenim na spratu.
Trg – Velika pijaca bio je poprište nestašluka Dragana Ćirkovića, za koga je majka govorila da su za vreme obeda morali da ga vezuju za stolicu, jer je između zalogaja imao običaj da ode od stola i radi stoj na rukama.
Takva nemirna priroda odvela ga je jednog hladnog februarskog dana na Moravu. Posle tog zimskog kupanja izgubio je sluh i u drugom razredu gimnazije morao je da napusti redovno školovanje.
Možda je taj gubitak uticao da se u dečaku probudi sigurno već postojeći talenat za liniju i boju, koji je uskoro počeo da pokazuje ilustrujući uzglavlja kreveta u stričevoj radionici nameštaja, ili crtajući šeme za mlade čačanske vezilje učenice Ženske građanske škole.
Ovo su uputnice s početka životopisa čačanskog slikara Dragana Ćirkovića (1909–1976), kojem je Zavičajno društvo „Čačani” nedavno posvetilo omaž. Slikarevi sinovi, Dragić i Ljubiša, za „Politiku” pričali su o ocu, o njegovom životu i radu.
Okružen tišinom, Dragan je provodio sate i dane crtajući i slikajući. Sve samouko, bez mogućnosti da sazna da li ta dela imaju bilo kakvu umetničku vrednost. Stoga se može samo zamisliti kolika je bila njegova sreća kada je dobio pozitivan odgovor na molbu da bude primljen u Umetničku školu u Beogradu.
Još za studentskih dana ponašao se kao zreo slikar, što potvrđuju ulja nastala polovinom tridesetih. Malo je slikara njegove generacije koji u to vreme tako suvereno ostvaruju jedinstvo oblika, boje i prostora, ne skrivajući ni potez, ni gest, ni fizičku materijalnost boje. Slikao je brzim potezima sa izvanrednom orkestracijom ljubičastih, plavozelenih i oker tonova u punoj svetlosti i sjaju.
Za razliku od vršnjaka sa klase koji su mahom ostali u prestonici, iako i stambeno i materijalno obezbeđen u Beogradu, odlučuje da se, po završetku studija 1938. godine, vrati u rodni grad, gde naredne 1939. godine priređuje prvu samostalnu izložbu. Bila je to ujedno prva samostalna izložba jednog akademskog slikara u Čačku.
Na njegovim delima iz tog perioda vidljivo je napuštanje modulacije u korist linearizma i plošnosti. Tim, za njega prelaznim periodom, ulazi u ratne godine, kada gotovo potpuno prestaje da slika.
Pokušao je potom, kao i mnogi drugi neposredno posle rata, da deo svojih slika stavi u službu dolazećeg vremena. Ali, pored dela slikanih „za više društvene ciljeve”, nastavlja svoju intimnu slikarsku evoluciju, posvećujući se sve više čačanskim vizurama.
Atelje smešta u očevu radnju, nakon što je njegovom ocu bilo zabranjeno dalje bavljenje trgovinom. Poverenik za prosvetu šalje rešenje da imenovani može u svom lokalu otvoriti izložbu umetničkih radova.
Tako je Draganov dućan postao i svojevrsna galerija u kojoj su se mnogi Čačani prvi put susreli sa umetničkom slikom ili skulpturom. Slikarev atelje postao je mesto okupljanja mladih ljubitelja umetnosti (neki od njih, kao Bogić Risimović, krenuće njegovim stopama ili se dokazati u drugim oblastima kao Branko V. Radičević, Puriša Đorđević...)
U tišini skromnog ateljea ne živi samo slikar, već i jedan deo davno nestalog Čačka, očuvanog samo u sećanju iz detinjstva, koje za njega nije bilo uvek srećno, jer je u to vreme potpuno izgubio sluh. Ali, iako sam nije više mogao da čuje zvuk, njegova je paleta docnije, kad je postao slikar, bila utoliko zvučnija.
Tako raspevane boje mogu se naći samo kod onih slikara koji svim čulima osećaju prirodu i sve ono što se oko njih događa. Takve su i njegove slike starog Čačka, koji je postavši jednom slikareva preokupacija ostao to decenijama.
Te slike nisu ni fotografski ni faktografski dokument, već jedan iskreni doživljaj svega onoga što se godinama događalo ispred doma u kojem je umetnik odrastao među sitnim trgovcima i kafedžijama, kazandžijama i telalima, abadžijama i badavadžijama, gradskim damama i policajcima, među drugim živim i mrtvim stvarima koje su davale boju, zvuk i miris starom Čačku. I sve slike zrače nekim posebnim optimizmom.
Nijedna boja iz širokog spektra i raspevanog kolorita Dragan Ćirkovića ni za nijansu nije potamnela. Tako se slikar starog Čačka odužio svom gradu.
G. Otašević
objavljeno: 07/01/2015
