Izvor: Vostok.rs, 20.Avg.2013, 15:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iran-Irak: 25 godina mira kao povod za optimizam
20.08.2013. -
Pre tačno četvrt veka, 20. avgusta 1988. godine, stupilo je na snagu primirje između Iraka i Irana. Završen je krvavi osmogodišnji rat koji se u Iranu naziva svetomodbranom, a u Iraku Kadisija Sadama. Ipak, po mišljenju eksperata, ni jedna od zaraćenih strana nije postigla bespogovornu pobedu.
Posle pobede iranske revolucije protiv šaha, jedan od istaknutih šitskih bogoslova iz Nadžafa – Mohamed Bagir Sadr, uputio je ajatoli Homeiniju čestitku. Ukazujući >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << na šaha, on je isticao da na njegovom primeru drugi tirani su videli svoj sudnji dan. U datom slučaju autor je imao u vidu bagdadske rukovodioce. U to nije bilo sumnje. Ali godinu dana kasnije presednik Iraka je postao Sadam Husein, koji je odmah pristupio planskoj represiji rukovodilaca i aktivista šitske opozicije. Iran nije mogao da ostane po strani. Zbližavanje koje se činilo ozbiljnim smenilo je otvoreno neprijateljstvo.
Koji cilj su imali rukovodioci Irana i Iraka kada su namerno srljali u rat? Naravno, svaka od ove dve države je računala da slomi drugu. O svojim zadacima i mogućnostima realizacije oni su govorili otvoreno. Ipak prilikom dubokih razmišljanja njihovi lideri mogli bi da dođu do zaključka da međunarodna zajednica ni na koji način neće dopustiti jednoj državi da uništi drugu, da odnese vojnu pobedu u pravom smislu reči. Ni jedna supersila, ni jedan vojni blok to ne bi dopustio. Jer pobeda bi dovela do uspostavljanja kontrole jedne od te dve države nad kolosalnim resursima nafte i gasa u zoni Persijskog zaliva. Već sama po sebi ova činjenica bi mogla da predstavlja realnu opasnost za poziciju zapadnih sila na svetskom tržištu energenata. Tim pre što je IRI proklamovala parolu o svom negativnom odnosu prema Zapadu (kapitalističičkom), kao i prema Istoku (socijalističkom), samim tim pretendujući otvoreno na mesto supersile i ulogu lidera u islamskom svetu. Oslanjajući se na ovu analizu, može da se izvede sledeći zaključak: supersile su dopustile Iraku i Iranu da međusobno ratuju, ali ni jedna zemlja nije trebalo da uništi svog protivnika. Takvog mišljenja se pridržava profesor Moskovskog državnog univerziteta Aleksandar Vavilov.
- U tom ratu jasno se ispoljila geopolitička strategija Vašingtona i njegovih saveznika u regionu Bliskog i Srednjeg Istoka. Amerikanci su smatrali svaki od mogućih ishoda rata prihvatljivim po sebe i postavili su kao glavni zadatak slabljenje strana. Prvo su SAD podržavale Irak, davajući sateltitske snimke teatra vojnih dejstava, isporučivale mu komponente za proizvodnju hemijskog oružja. Ipak čim je Bagdad osetio nadmoć u ratu, saznalo se za aferu Irangejt – organizaciju tajnih postavki naoružanja u Iran pod rukovodstvom pojedinih članova američke administracije.
Bian značaj u razrešavanju iračko-iranskog rata imao je naftni faktor. Prema Fuadu Mursiju, poznatom istraživaču političkih problema srednjeistočne nafte, ovaj rat u velikoj meri postao je rezultat politike huškanja supersila i naftnih monopola Zapada. Ako je arapsko-izraelski rat 1973. godine doprinosio jačanju kontrole zemalja proizvođača nafte nad svojim resursima, po zaključku Mursija, iračko-iranski sukob je doveo do naglog slabljenja pozicije zemalja OPEK-a. Bitno je smanjena proizvodnja i izvoz nafte iz ove dve zemlje. To je značilo da je faktički Zapadu pošlo za rukom da ojača svoj uticaj na međunarodom tržištu nafte.
Mnogo bitniji od ekonomskih bili su ljudski gubici. Prema nezvaničnim podacima, rat je izazvao pogibiju milion ljudi. Izbeći krvoproliće u budućnosti nije jedina pouka rata koju su izvukli i u Teheranu i u Bagdadu, govori teheranski politikolog Hasan Hanizade.
Raduje što aktuelni režim u Bagdadu nema nikakvih ozbiljnih konfrontacija sa Iranom. Postoje osnove a se gleda u budućnost iransko-iračkih odnosa sa optimizmom. Smatram da danas postoje svi uslovi za stvaranje regionalnog objedinjenja pod patronažom Irana i Iraka, koje bi plodotvorno funkcionisalo u oblasti osiguranja bezbednosti na Bliskom Istoku.
Prvi koraci u tom pravcu se već preduzimaju. Ratna mornarica Korpusa Straže Islamske revolucije i Iraka ove godine potpisale su sporazum o proširenju saradnje ratnih mornarica dve zemlje. Teheran i Bagdad pregovaraju o mirnom rešavanju važnih regionalnih konflikata na današnji da – sirijskog i egipatskog. Samo dijalog će omogućiti da se ne ponove žalosne posledice iransko-iračkog rata 1980-88. godine.
Rusija se zalaže protiv bilo kakvih raskola u islamskom svetu. Ministar inostranih poslova RF Sergej Lavrov više puta je izjavio da svi muslimani, nezavisno od konfesionalne pripadnosti, treba da žive u miru i slozi. Muslimani Iraka i Irana nisu izuzetak.
Ivan Zaharov,
Izvor: Glas Rusije, foto: © Flickr.com/Image Editor/cc-by
