Izvor: NoviMagazin.rs, 14.Sep.2017, 12:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Intervju Zorana Mihajlović: Ženama treba prokrčiti put

Usvajanje Zakona o rodnoj ravnopravnosti kasni više od godinu dana, a poslednjih dana predlog je zapeo u Ministarstvu za rad i socijalna pitanja. O tome da li postoji sukob između nje i ministra za rad, rokovima završetka poslednjih deonica na koridoru 10, kao i odnosima u regionu, sa Zoranom Mihajlović, potpredsednicom Vlade Srbije i ministarkom za građevinarstvo, saobraćaj i infrastrukturu, razgovarali su Nadežda Gaće i Nebojša Pešić

Poduži zastoj u usvajanju Zakona >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << o rodnoj ravnopravnosti, koji je jedan od uslova za evropski put Srbije, u javnosti je u poslednje vreme iskorišćen da bi se proturila priča o sukobu između Zorane Mihajlović, koja je i predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, i Zorana Đorđevića, ministra za rad, koji izražava rezervu prema njegovoj implementaciji. Demantujući da postoji sukob između nje i ministra Đorđevića, Zorana Mihajlović u razgovoru za Novi magazin ističe da, za razliku od kolege, ne vidi ništa sporno u implementaciji zakona jer za nju ima dovoljno vremena, ali i da su različita mišljenja među ministrima normalna stvar. Najvažnije je, kaže, da usvajanjem ovog zakona žene dobiju priliku da se bore za ravnopravnu zastupljenost u telima u kojima se odlučuje.

Poslednjih dana došlo je do različitih šumova između vas kao potpredsednice Vlade i ministra za rad i socijalnu politiku oko pisanja Predloga zakona o rodnoj ravnopravnosti, koji je već završen i koji je trebalo da dođe u Skupštinu i da bude usvojen pre više od godinu dana

Zakon o rodnoj ravnopravnosti trebalo je da bude usvojen još prošle godine. Donošenje ovog zakona, na kojem smo radili gotovo tri godine, inače je deo našeg evropskog puta, odnosno deo akcionog plana za poglavlje 23. Ali mislim da je mnogo važnije da li smo mi kao društvo spremni da imamo jedan takav zakon o rodnoj ravnopravnosti. Ja sam sigurna da Srbija jeste spremna da ima zakon koji će pomoći da ono što imamo u Ustavu imamo u realnom životu, a to znači da imamo jednake uslove ili bar da se borimo da imamo jednake uslove manje zastupljenog pola. Hteli mi da priznamo ili ne, žene jesu manje zastupljen pol u Srbiji na svim pozicijama i u svim sferama društvenog života. I baš zato što je to veliki, krovni zakon koji zalazi u sve pore društvenog života, nije ga radila Zorana već eksperti, ekspertkinje, predstavnici svih ministarstava.

Imali ste dobru saradnju s nevladinim organizacijama.

Civilni sektor je bio veoma zastupljen. Mi nismo hteli da dajemo bilo kakav zakon u raspravu, a kamoli na usvajanje, sve dok ne postoji širok društveni konsenzus. Znači jedan duži period smo se ozbiljno pripremali za to, i to ne da bismo se udvarali civilnom sektoru ili bilo kome drugom. Ovakav zakon koji dira svakog muškarca i ženu, dečaka i devojčicu, svakog građanina ili građanku ove zemlje, ne može da se primeni u praksi ako nemamo svest i društveni konsenzus da ga hoćemo. Činjenica je da imamo mišljenja svih ministarstava, nezavisnih tela, civilnog sektora, a Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost i ja kao ovlašćeni predlagač ovog zakona dobili smo negativno mišljenje samo od Ministarstva rada i socijalne politike. Moram da priznam da ne shvatam šta su njihovi argumenti, osim činjenice da ima problema u implementaciji i to je zaustavilo ceo proces donošenja zakona, odnosno odluku Vlade Srbije da Predlog zakona uputi parlamentu.

Mislite li zaista da je problem u implementaciji ili je reč o nečemu drugom, nesporazumima između vas koji ste u Vladi?

Ne bih volela da je u pitanju bilo šta drugo zato što to ne bi bio dobar signal. Jer, ako je Srbija odlučila da ima jedan ovakav moderan zakon, koji će nas pomeriti i napraviti iskorak ka ravnopravnijim uslovima između žena i muškaraca, onda svakako nije dobro da i pomislimo da postoji nekakva opstrukcija unutar same Vlade. Ako je država Srbija spremna da ima jedan ovakav zakon, onda moraju biti spremni i političari. Ja sam zakon ponovo poslala Ministarstvu rada i nadam se da ću u nekom kraćem periodu imati odgovor gde su ti problemi implementacije.

Hajde da budemo dobronamerni. Šta bi bili ti problemi implementacije?

Mogu da razumem da svako ima strah od Zakona o rodnoj ravnopravnosti jer nije jednostavno da odmah krenete u implementaciju određenih kvota koje predviđa. Ono što ovaj zakon treba da omogući jeste da tamo gde nema zastupljenih žena bar budu u prilici da dođu na mesta gde se odlučuje. Da ih zaštitimo od toga da ih neko prilikom zaposlenja pita da li će se udati i da li će imati decu itd. Zakon je prvo predvideo da ništa ne ide odjednom. Priča o kvoti od 40 odsto zastupljenih žena na mestima odlučivanja u upravnim odborima, nadzornim odborima, sportu, kulturi ili zdravstvu nije procenat koji treba da se ispuni u narednih godinu dana nego u narednih devet godina.

Ali građani čuju samo disonantne tonove političara i odmah misle da Srbija nije u stanju da nešto uradi. Koliko zapravo vi kao političarka ili neki drugi političari doprinosite disonantnim tonovima?

Čim imate različita mišljenja, uvek je lako govoriti da su u pitanju disonantni tonovi. Mislim da je normalno da ne moramo da se složimo oko svega, ali moramo oko jedne druge stvari da se složimo, a to je šta je interes Srbije i šta je interes građana i građanki ove zemlje. I onda nema disonantnih tonova. Možemo da raspravljamo o tome da li nešto može da bude bolje. Podsetiću vas da je u februaru 2016. Vlada kojom je predsedavao Aleksandar Vučić usvojila Nacrt zakona o rodnoj ravnopravnosti koji je bio rigidniji i zahtevniji od ovog predloga. Taj predlog zakona koji je upućen Parlamentu pretpostavljao je ravnopravno učešće, odnosno kvotu učešća žena od 50 odsto i imao kaznene odredbe koje su bile mnogo oštrije nego danas. Ja sam taj zakon povukla jer se civilni sektor nije u potpunosti slagao s njim. Danas mi imamo zakon koji je malo i “mirniji” u odnosu na te velike ciljeve koji su bili postavljeni i nemam pravo da dozvolim da različita mišljenja o implementaciji zaustave njegovo donošenje.

Zakon je ponovo došao u Ministarstvo za rad i socijalnu politiku. Očekujete li da bude usvojen do kraja godine?

Mi smo sve rokove već probili. Ne mogu tačno da definišem kada će biti na sednici Vlade, ali se nadam da će ovako pripremljen zakon, koji ima saglasnost svih, ministar rada brzo doraditi u delu koji se tiče implementacije. Lično, ne vidim problem, ali možda oni to vide bolje od mene. Nadam se da ćemo onda zakon vrlo brzo imati na nekoj od sednica Vlade i da će biti prosleđen Skupštini. Ne bih mogla sada da licitiram vremenom usvajanja ovog zakona.

Bili ste ministarka energetike. Sada ste ministarka zadužena za građevinarstvo i saobraćaj. Ima onih koji kažu da ste hteli da posvađate Srbiju sa Kinezima i Rusima zato što ste stalno govorili da neko nije uradio posao kako treba. Zašto biste vi bili zainteresovani da posvađate Vladu Srbije sa Rusima i Kinezima?

Vrlo je zanimljivo da me u Srbiji optužuju da želim da posvađam Srbiju i Kinu, a onda jedne od vodećih novina u SAD navedu da sam glavni zagovornik kineskih interesa u Srbiji. Jedini interes koji imam kao član Vlade jeste da zaštitim interes Republike Srbije. To znači da kada se sprovode određeni ugovori, bilo da su sa Rusima, Kinezima, Azerbejdžancima, američkim kompanijama, postoji samo jedan zadatak, a to je rok koji mora da se poštuje i kvalitet koji mora da se isporuči. Dakle, svaki put i pruga moraju da imaju određeni kvalitet i rok. Ukoliko to nije tako, moram da reagujem i to je moj posao. Činjenica je da sam u prethodnih pet godina u kojima jesam u Vladi, bilo kao ministarka energetike ili građevinarstva, uvek imala mnogo tih napada da sam ja neko ko će uraditi nešto protiv Rusa. Zalagala sam se za promenu strategije NIS, tražila sam povećanje rudne rente, ali to ne znači da pravim problem sa Ruskom Federacijom već da želim da zaštitim interes Srbije. Sa druge strane, i u ovom sektoru u kojem sam sada mnogo radim s jednom od najvećih ruskih kompanija RŽD i mogu samo da kažem reči pohvale za nju jer ta kompanija odlično radi svoj posao.

Da li će biti ispoštovani rokovi za izgradnju auto-puteva na koridorima i koje su sankcije za njihovo prekoračenje?

Kada govorimo o Koridoru 10, mi smo uradili sve što je moglo biti urađeno. To nisu ugovori koje je pravila ova Vlada već su takođe nasleđeni. Nikada nije mnogo zahvalno nakon toga popravljati neke stvari. Ono što je ostalo i na čemu se radi jesu dve deonice. Jedna je Grdelička i druga Sićevačka klisura. Ja verujem da ćemo do kraja godine, eventualno u prvom kvartalu sledeće, imati završen kompletan koridor 10. Znači od severa, od granice sa Mađarskom, pa do juga i do Bugarske imati kompletan Koridor 10. Sledeće nedelje otvaramo 31. kilometar novog auto-puta između Pirota i Dimitrovgrada. Ne mogu da kažem da je kod Sićevačke i Grdeličke klisure bilo zastoja zato što neko nije dobro uradio svoj deo posla jer su to dve najkomplikovanije i najzahtevnije deonice.

Što se tiče Koridora 11, naše veze sa Crnom Gorom, tu zaista ima problema na gradilištu koje radi jedna kompanija iz Kine. To su problemi odnosa između izvođača i podizvođača i to pokušavamo da rešimo. Rok je novembar i borimo se da bude ispunjen, ali moguće je da to ipak bude kraj godine ili početak naredne. Kazne za kašnjenje su penali i ne postoji nijedan ugovor koji ih nije predvideo. Zato sam ja pre dve godine insistirala da se na Koridoru 10 raskine jedan ugovor sa bugarskom kompanijom. Nakon toga za deonicu Srpska kuća – Levosoje država je izdvojila novac, raspisali smo tender i posao je dobio konzorcijum srpskih kompanija. Najveći problem je što naše građevinske kompanije nisu solventne i ne mogu da daju bankarske garancije, a suštinski one kao podizvođači grade sve. Druge kompanije dobijaju poslove na javnim pozivima i angažuju naše. To je jedan začarani krug i to je razlog zbog kojeg insistiram da se napravi jedna velika srpska građevinska kompanija koja ne bi trebalo da bude državna već neka vrsta deoničarskog društva. Tada će država stati iza svojih građevinaca i dati im garancije da bi te kompanije mogle da dobiju velike poslove.

Ko god je prošao Grdeličkom klisurom, video je da se tu odvijaju ogromni radovi i da je to zahtevan posao. Koliko je kraj godine realan rok za njen završetak?

Mi smo u Grdeličkoj klisuri u jednom delu počeli asfaltiranje. Druga strana ima problem. Nasip na tunelu Predejane odronjavao se zbog geologije. Pet puta je tu prepravljan projekat, ali ne zato što projektant nije bio dobar već zato što to mesto zbog geologije nije moglo da bude istraženo na pravi način. Nastali su problemi za koje ne mogu nikoga da krivim. U svakom slučaju, naš plan je da rok bude kraj ove ili prvi kvartal sledeće godine.

Ne možemo se vraćati stalno unazad i govoriti kako je propala naša građevinska industrija. Na koji je način moguće oporaviti je?

Naše građevinske kompanije su zaista preživele cunami. Možda se nekome period od deset godina čini kao dugačak za njihov oporavak, ali država je sa svoje strane uradila neke stvari. Finansijski se oporavila, uradila neke projekte i obezbedila nove poslove. Trenutno je vrednost svih građevinskih projekata koje radimo osam do devet milijardi evra. Samo ove godine ćemo na osnovu javnih poziva podeliti nove poslove u vrednosti od 900 miliona evra. Ali problem je što naše kompanije ne mogu da ispoštuju sve rokove, a sa druge strane, država ne može kompanijama da daje novac već samo garancije ukoliko su kompanije kvalitetne.

Kako uvezati ovaj region. Pokazalo se da u vreme raspada Jugoslavije ekonomija nije bila dovoljno moćna. Mogu li danas u ovom političkom okruženju ekonomske veze da profunkcionišu?

Sigurno da mogu. Kada smo pre deset godina razgovarali o tome kako da delove Srbije povežemo s najbližim susedima, moje mišljenje je da je ekonomija, odnosno infrastruktura, ta koja povezuje. Naravno da mora da postoji politička stabilnost da bi bilo i ekonomske, ali ja mislim da je jedno drugim uslovljeno. Za Srbiju nije dovoljno da se samo ona razvija već se mora razvijati čitav region. Srbija koja ne pravi energetske i transportne konekcije ne može ići napred brzinom kojom želimo. Ako se ne povežemo s regionom nema napretka ni Srbiji ni samom regionu.

Kako ocenjujete odnose u regionu?

Ekonomski odnosi su u usponu, bez obzira na probleme koji se dešavaju i koji se rešavaju. Imate centralne zemlje regiona kao što su Srbija i Albanija koje mogu da povuku ceo region napred. Naravno da postoje problemi u BiH, ali postoje i zemlje kojima je stalo da se zajednički razvijamo.

Bilo je predviđanja da ćemo ovu godinu završiti rastom od tri odsto, ali izgleda da neće biti toliki. Da li je ključni problem u energetici, odnosno suši?

Prema našim informacijama, a u Vladi o tome stalno razgovaramo, svakako su duga i teška zima, a sada i gotovo nezampaćena suša, mnogo uticale na nas. To bi trebalo da nam bude pouka i znak o čemu u budućnosti treba da vodimo računa. Što se tiče suše, svakako da će biti posledica na koje mi ne možemo da utičemo, a naši razgovori u Vladi su usmereni ka tome da se prema takvim problemu drugačije postavimo.

Ekonomisti kažu da je veći problem proizvodnja energije.

Ali i suša je direktno uticala na tu istu energetiku. Zbog nje smo imali problem s nivoom vode, a samim tim i s proizvodnjom električne energije. Pogodilo nas je ono na šta nismo mogli da odreagujemo u pravom trenutku.

U delu štampe mogu se pročitati tekstovi koji ukazuju da ne postoji kohezija unutar Vlade. Da ste u međusobnom konfliktu. Da li je to tačno?

Prvo, ova vlada je malo veća od prethodne. Drugo, svaki ministar radi svoj posao i to uopšte nije sporno. Meni lično nedostaje energija koju sam imala u radu s Vučićem, zato što sam uspevala neke stvari mnogo brže da uradim nego danas. Ali ne mogu da kažem da sam na sednicama Vlade koje vodi premijerka Ana Brnabić videla bilo kakav konflikt, bez obzira na ono što mediji žele da predstave. Uobičajena stvar je da među ministrima postoji određeno nadmetanje, i to čak može da bude dobro.

Provlači se mišljenje da ste Ivica Dačić ili vi bili viđeni na mestu premijera i da ste sada razočarani.

Normalno je da svaki ozbiljan političar želi da napreduje i da se pomera sa svog mesta. Mislim da svako ko kaže drugačije – laže. Ali isto tako sam osoba koja odgovorno radi svoj posao, što ne znači da treba da se potpuno sklanjam ili da ne treba da kažem svoj stav. Ja ću uvek da ga kažem za dobrobit Vlade u kojoj jesam i svoje zemlje za koju radim.

Koliko vama znači jezička senzibilnost kada je reč o ravnopravnosti polova. Šta to ženama stvarno znači?

To koristim već nekoliko godina. Zbog toga što bih želela da primete razliku kada se pominje ministar – ministarka, ekspert-ekspertkinja itd. Ja sam na memorandumima svuda insistirala da piše potpredsednica, što nije baš sasvim u skladu sa zakonima. Nekoliko puta su mi vraćali, a onda su se navikli jer sam bila uporna. Sada mi se i drugi obraćaju tako. Na primer, Nebojša Stefanović kada mi piše pismo u njemu je napisano “potpredsednica Vlade”. Možda to neke nervira, ali to je samo pokušaj da skrenem pažnju da mora da se razmišlja o položaju žena. One su, ne samo u Srbiji nego u celom svetu, mnogo manje plaćene za iste poslove i mnogo teže dolaze na ona mesta gde se odlučuje o najvažnijim pitanjima.

Dakle, za ostvarivanje ravnopravnosti nije dovoljno to što imamo predsednicu Skupštine ili guvernerku...

Nije dovoljno. Mislim da smo i mi žene pomalo i same odgovorne za to što ne dolazimo na mesta na kojima se odlučuje jer su žene često neodlučne. Treba prokrčiti malo put i dozvoliti im da pokažu ono što znaju. To je dobro za privredu zemlje. To nije samo pitanje da li je neka žena majka ili nije već pitanje privrednog razvoja zemlje pošto imate potencijal koji nije iskorišćen.

Pomenuli ste odličnu saradnju sa ruskom kompanijom RŽD na rekonstrukciji pruge. Kada će biti nastavljena rekonstrukcija deonica južno od Beograda?

Mi smo iz ruskog kredita utrošili novac za tri deonice na severu koje nisu deo projekta Beograd – Budimpešta . Kod Vranja smo takođe modernizovali tri deonice. Modernizovali smo oko 150 kilometara pruga na Koridoru 10. Ono što je ostalo nemodernizovano jeste deo između Beograda i Niša. To je inače naša prva pruga, na kojoj je prosečna brzina 1884. godine bila 30 km na sat, a sada je oko 40 ili 50. Imamo zainteresovanih partnera za njenu modernizaciju. Tu su Rusi, Kinezi i druge kompanije. Za veći deo tog prostora od 250 kilometara imamo projekte, samo je pitanje našeg dogovora kako ćemo to da finansiramo.

Pogledajte intervju ---->>>>

Nastavak na NoviMagazin.rs...