Izvor: NoviMagazin.rs, 15.Okt.2015, 19:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Željko Sertić: Mnogo je protivnika reformi
Ako bi građani glasali za zaustavljanje reformi i promenu kursa, to bi bio kraj ove države. Nikad nije postojala iskrena politička volja za duboke reforme. Voleo bih da imamo referendum, a da pitanje bude “hoćemo li mi da se menjamo ili nećemo”. Veoma je važno da većina građana razume da ovo što radimo ima smisla. Naše napore najbolje razumeju penzioneri.Promene u državnoj administraciji idu najteže. Stečaj je korišćen kao model manipulacije ekonomskim ciklusima. Kritičari >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << su potpuno u pravu kad zameraju Srbiji pravnu nesigurnost, slabu zaštitu ugovora i imovine i spore sudske procese
Razgovarao: Miša Brkić
Dosta smo se bavili prošlošću, vreme je da završimo s privatizacijom i ona će biti gotova do kraja godine. Moramo da se okrenemo budućnosti i požurimo, nikad nismo doveli reforme do kraja i zato je vreme da pravimo zakone za poslovni ambijent kakav imaju Amerika i Evropa. Još nismo prešli ekonomski “rubikon” pa da možemo da kažemo da se posle nekih sledećih izbora neće vratiti stari sistem. Reforme su proces i boljitak se očekuje za tri do pet godina, a posle pet godina restauracija neće biti moguća.
To su neke ključne ocene ministra privrede Željka Sertića s kojim je razgovor počeo neuobičajenim i neplaniranim dijalogom:
Neću na početku da vas pitam kad će izbori, oni će vama u Ministarstvu privrede samo da otežaju posao započetih reformi?
Ne mora da znači, zavisi od termina. Ima i plus i minus za izbore, i političkih i ekonomskih. O tome će konačnu odluku doneti premijer.
A zar novi parlamentarni izbori ne bi značili gubljenje, ne vremena nego tempa reformi?
Lepa rečenica-pitanje.
Kad bi sad bili, to bi bilo vrlo loše za naše ekonomske poslove, s obzirom na to šta sve imamo da završimo do kraja godine.
A šta će se dešavati u narednim mesecima oko izbora, o tome samo premijer odlučuje.
Važno mi je da premijer, bez obzira na sve te političke signale koje dobija za odluku o prevremenim izborima, stalno u prvi plan stavlja kako ćemo živeti. Možemo da idemo na izbore svaka tri meseca, ali šta je nama važno u ovom momentu. Nikako ne smemo dozvoliti da nam se prekinu reforme. Ako bi građani glasali za zaustavljanje reformi i promenu kursa, to bi bio kraj ove države.
Nama se od 60-ih godina prošlog veka događa da krenemo u privredne reforme, a da se onda uplašimo i zaustavimo ih, ili političkom odlukom ili izbornom voljom?
Nikad nismo uspeli da završimo reformski ciklus. Nikad nije postojala iskrena politička volja za duboke reforme. Da ne idemo u daleku prošlost, da uzmemo samo period posle 2000. godine, bilo je stalno kreni-stani. Sve ove reforme koje radimo 2015. godine trebalo je uraditi u prvih par godina demokratskih promena. Teško je uspešno privatizovati staru privredu, a poštovati sve svetske norme. Te norme postoje za razvijeni svet koji nema stara društvena preduzeća, mi moramo da prihvatimo te norme, a još imamo staru privrednu strukturu na koju je “nakačen” ogroman broj radnika.
Imamo veliku rupu u razvoju. Posle 30 godina industrija nam je devastirana, administrativni kapaciteti su daleko lošiji nego što su bili, narušeni su principi poslovanja, ne samo poslovni, sistem vrednosti potpuno je uništen... A sve bivše komunističke zemlje napravile su strašan skok jer su uzele najbolje od zapadne Evrope, brzo prepakovale svoje ekonomske sisteme, napravile dobru tranziciju...
Ključna reč je “brzo”?
Da. Brzo i efikasno, sa jasnom slikom da će boleti, ali da to treba da se uradi. Nas je bolelo na sitno i bolelo nas je godinama.
Mi smo započeli najteže reforme i nije bilo lako rešiti životno pitanje za gotovo 100.000 ljudi koji su radili u 500 preduzeća koja će nestati. Ti ljudi su izgubili san da će tu ikada raditi, to je opasna stvar. Uspeli smo da smanjimo štetu na najmanju moguću meru, uz ogromno angažovanje...
Vidite li s mesta na kojem sedite da li je taj reformski proces stigao do tačke kad je nepovratan ili je izbornom voljom građana moguća restauracija, povratak starog modela?
Nažalost, moguć je povratak na stari sistem.
Dakle, još nismo prešli reformski “rubikon”?
Ne.
Zato je i moja poruka građanima da dobro razmišljaju koga će na izborima da zaokruže. Voleo bih da ljudi ne navijaju i da ne budu emotivni kad budu glasali za nekoga ko je lep, nego da razmišljaju racionalno – šta su bila obećanja, šta je ispunjeno, ko ima snagu da sprovede i šta su ključni pravci.
Uvek sam govorio da za ozbiljne promene treba tri do pet godina. Mi smo tek u prvoj godini i mnogi očekuju da se odmah sve promeni. Ali, sve su ovo procesi, u ekonomiji nema ništa za dva dana, sad se prave pretpostavke da se za tri godine vide opipljivi rezultati, a pravi tek za pet godina. Kad bismo ovim tempom nastavili, i za tri godine bi uspesi bili vidljivi.
I onda bismo mogli da kažemo da smo prešli kritičku tačku posle koje nema povratka na stari sistem.
To znači da ima još protivnika reformi?
Ooo, kako da ne. Najveći protivnici reformi smo mi sami. Ja bih voleo da imamo referendum s pitanjem”hoćemo li mi da se menjamo ili nećemo”. Hoćemo li mi stvarno da se menjamo ili ćemo sebično da držimo sve ono što želimo da zadržimo, a da neko drugi uradi i plati za nas. Ne može samo jedan čovek, makar to bio i sam premijer, 50 ili 100 ljudi oko njega, da promene državu ako nema volje u narodu da se stvari menjaju. Ali, da se stvarno menjamo, a ne da samo pričamo o tome, a kad dođe red na nas da malo više radimo, da budemo efikasniji, da osam sati zaista radimo, to za nas da ne važi.
Strašna je razlika kada vidite ljude koji rade u državnoj upravi i agencijama i ljude u novim fabrikama. U tim fabrikama se radi osam sati i postoje mehanizmi za merenje produktivnosti i na osnovu toga se radnik plaća. Ti radnici pošteno zarade svoju platu.
Nesreća je što je to manjinska Srbija?
Tako je.
A na drugoj strani imamo jedan deo privrede naslonjen na prošlost koji ne radi i imamo deo administracije u kojima pojedinci vuku, a najveći deo ljudi gleda da “uhvati krivinu”.
Taj proces promene državne administracije ide najteže. Jer, nije reč o zakonu i broju ljudi koji su višak, nego u primeni, kako će se organizovati sistem da, na primer, neka lokalna poreska uprava pošteno radi svoj posao, odnosno da to što radi bude merljivo kao u privredi.
Velika devijacija su i naše agencije kojih ima ogroman broj, sa prosekom plata od gotovo 100.000 dinara, a paralelno imate ljude koji u fabrikama tri puta manje zarađuju, a garantovano pet puta više rade.
Koliko sam vas razumeo, niste protiv velike plate u agencijama, ali ako one imaju ekvivalent u isporučenom poslu?
Tako je. Evo vam primer naše Agencije za privatizaciju – više od 300 zaposlenih, sa prosečnom platom od gotovo 100.000 dinara, a za šest godina nije bilo nijedne privatizacije. Izračunajte koliko je to para na godinu i koliko sa svim troškovima ta Agencija košta ovu državu, a šta je isporučeno. Kad tražim izveštaj o radu, to su sve neke opisne priče u kojima nema konkretnog rezultata.
Teško je menjati nasleđe koje smo dobili, niko ne voli da pritiska ljude, da gasi radna mesta, niko ne želi drugoga da ošteti, ali moj je stav da ljudi u državnoj administraciji moraju da zarade svoju platu. Ako nema efikasnosti, to mora da se menja i zato smo ušli u novu organizaciju kojom gasimo SIEPU, Nacionalnu agenciju za regionalni razvoj...
Kad smo kod Agencije za privatizaciju, svedoci smo ozbiljnog sukoba u kojem ste se udaljili s funkcije direktora Agencije. Iz ovoga što ste rekli, čini se da je sukob koncepcijski, a ne lični?
Apsolutno nikakav lični sukob ne postoji i reč je o zameni teza. Kad kod nas nekoga pozovete na odgovornost, najlakše je izaći i reći “on mene mrzi” i izbaci se neka zapaljiva tema kao što je sada BIP.
To vam je moj odgovor na aktuelnu priču o Agenciji za privatizaciju, jer moramo da sačekamo da se završi zakonska procedura, da direktor Agencije da svoju izjavu povodom rešenja Vlade, da zatim Ministarstvo privrede da svoje viđenje slučaja i onda odlučuje Vlada. Tada ćemo izaći u javnost sa detaljima i papirima.
Ako vas razumem, tvrdite da uzrok sukoba nisu lične sujete?
Isprepletale su se dve stvari. Jedna je pitanje šta radimo danas i šta su naši targeti koje smo postavili. Dakle, mi smo definisali da do kraja godine završimo privatizaciju u najvećem delu, a od 17 preduzeća kojima smo produžili rok, za sedam smo se obavezali da njihovu sudbinu rešimo do kraja ove godine. I da rešimo sve ono što nam je bilo problematično u prošlosti, a to je najpre pitanje stečaja, upravljanje stečajevima.
I jedna od kulminacija bila je privatizacija medija, gde se Agencija potpuno drugačije ponašala od onoga što je bio zahtev međunarodne zajednice i zakona i sve tumačila na svoj način. Zato smo stavili nadzor na privatizaciju RTV Vranje.
Zašto?
Agencija nam je poslala mišljenje da ostaje pri prvobitnoj odluci da se manji deo RTV Vranje da zaposlenima, a da veći deo ide u Akcionarski fond. Naš je stav da se u slučaju privatizacije medija više nego jasno Zakonom o informisanju definiše da se sav kapital, ako se ne proda, prenosi radnicima.
Ja nikoga ne teram da uradi nešto mimo zakona. Ali, ako to jasno piše u zakonu, onda Agencija ne treba da ulazi u moralne aspekte i recimo da razmišlja zašto na primer tri čoveka treba da dobiju sav kapital nekog medija. Nema nikakve moralne dileme. Ako ima samo jedan radnik, onda se po zakonu na njega prenosi kapital tog medija, ali i sve obaveze. Šta će taj jedan radnik da radi sutradan po dobijanju rešenja da je vlasnik, to je njegov problem.
Koliko znam, to nije jedino nezadovoljstvo vašeg ministarstva radom Agencije?
U Agenciji za privatizaciju dešava se još jedna stvar koja nam komplikuje i otežava rad. U prethodnom periodu bilo je mnogo preširokog tumačenja zakona. Na primer, mi smo jedina zemlja u regionu u kojoj je neko mogao da kupi preduzeće i odmah ga založi kao hipoteku. Tako je Mile Jerković kupio 14 poljoprivrednih kombinata. Taj princip nam je uništio mnoga preduzeća i od ovih 526 firmi 95 odsto su uništene tako što su privatizovane pa vraćene državi kroz taj način prevare. A kad je nova vlast došla i kad su počela “čišćenja”, onda su ljudi u Agenciji otišli u drugu krajnost i počeli najrigoroznije da tumače Zakon, mereći svaku reč na najrigidniji način. I to je zaustavilo proces. Nama svakog dana iz Agencije stiže po nekoliko dopisa po kojima Agencija odbija zahteve firmi za različita postupanja i traže da Ministarstvo o tome odlučuje. Pa, čemu onda Agencija, da bude saobraćajac koji nam prosleđuje mejlove i da to radi ogroman broj ljudi. Jer, ako ja kao ministar politički odgovaram za privatizaciju u državi, a to mi radi neko drugi i ja nemam ni formalnu kontrolu nad procesom, tu nešto ne valja. Taj sistem odnosa Agencije i Ministarstva potpuno je pogrešan. Došli smo u iracionalnu situaciju u kojoj niko u Agenciji ništa neće da potpiše nego se sve šalje u Ministarstvo privrede i to nam je zakočilo i zatvorilo mnoge procese. Ja, na primer, za Srpsku fabriku stakla godinu dana ne mogu da kroz agencijsku Komisiju rešim pitanje da li je investitor investirao po svemu što je dogovoreno, jer Agencija neće da kaže da je on sve ispunio kako se obavezao ugovorom i oslobode raspolaganje akcijama novim vlasnicima. Stalno se to pravda nekim procedurama i pravilnicima, a radnici nam gube radna mesta i fabrike svoje mesto na tržištu.
I tu je odgovornost dosadašnjeg direktora koji je trebalo da ubrza procese privatizacije, što imamo ogroman broj žalbi kupaca-investitora, a najčešće nema ni najobičnijih i uljudnih odgovora Agencije na brojne zahteve, molbe i predloge koji stižu.
A šta je drugi aspekt?
Budućnost. Proces privatizacije je završen, ostaje nam par preduzeća u monitoringu iduće godine i 17 preduzeća. Odlučili smo da nema više potrebe da postoji Agencija za privatizaciju kao koncepcijski deo sistema. Preostale poslove ubuduće može da radi Ministarstvo privrede sa 20-30 izabranih stručnih ljudi.
Pogledajte intervju:
Ceo intervju možete da pročitate u novom broju nedeljnika Novi magazin.
