Izvor: NoviMagazin.rs, 26.Feb.2015, 21:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Željko Bebek: Tito nas nije voleo
Antologija “Željko Bebek – 40 godina” naziv je izdanja koje je prvi pevač nekada najpopularnije jugoslovenske rok grupe Bijelo dugme 18. februara u Domu omladine predstavio beogradskoj publici. To je bila i više nego dobra prilika da legenda jugoslovenske popularne kulture, evocira uspomene, napravi paralele prošlog sa aktuelnim vremenom i ekskluzivno za Novi magazin otkrije misteriju čuvene svirke Bijelog dugmeta za Tita
Gitarijada koja je 1966. godine održana u Beogradu >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << predstavljala je prelomni trenutak za rokenrol u Jugoslaviji jer mu je tadašnja, socijalistička vlast dala zeleno svetlo, ali je 1974. godina i pojava čuvene grupe Bijelo dugme označila početak uspona ovog žanra kod nas. “Dugmetomaniju” su izazvale ne samo rok pesme u mešavini sa folk elementima, već i hrapav, ali snažan glas legendarnog Željka Bebeka i njegova harizma i zapadnjački stil. Era Bebeka se nakon deset godina provedenih u bendu završila, međutim onako kako je “Selma” sa njihovog prvog albuma ušla u anale, tako će i “Oprosti mi što te volim” postati jedna od onih numera koja je i danas asocijacija za njegovu samostalnu karijeru, koja i dalje traje.
Koje su pesme zaslužile status “antologijskih”?
To je bilo vrlo jednostavno. Prvo sam dao predlog da u odabir uđu sve one pesme koje uživo izvodim tokom cele svoje karijere i to su one numere bez kojih CD ne može da ide (“Ima neka tajna veza”, “Pristao sam biću sve što hoćeš”, “Selma”...), a onda su urednici dodavali one za koje su mislili da ih publika najviše voli i želi da čuje. Tako smo dobili zajednički odabir pesama. Kompilacija sadrži i pesme iz doba Bijelog dugmeta koje su remasterirane u slavnom londonskom studiju “Abby Road” za potrebe objave Box seta benda kojim se obeležava 40 godina od izlaska prvog albuma Dugmeta. Drugi i treći CD sadrže pesme iz moje solo karijere, od 90-e pa na ovamo, dok četvrti, osim dueta, ima i nekoliko pesama na kojima me prati Zagrebačka filharmonija i tri pesme na kojima pevam uz pratnju Varaždinskog tamburaškog orkestra.
Vratimo se na sam početak. Kada ste počinjali rok je bila “sila” sa Zapada, i u tom smislu predstavljala simbol otvaranja Jugoslavije. Kako ste vi to osetili?
To je zapravo bila lavina koja se dogodila u celom svetu i Džon Lenon je u to vreme rekao da je rokenrol najznačajnija pojava posle Hrista. I bio je u pravu. Taj talas smo osetili i mi, jugoslovenski klinci. Ja sam imao 12, 13 godina kada sam slušao Prislija i druge, američke, pionire rokenrola. Sve se promenilo kada su se, kod nas, u Evropi, pojavili Bitlsi i svi smo osetili da je to način da konačno pokažemo svoju različitost. To je bilo novo vreme, novi vazduh, jer u okviru socijalističkog društva nigde nije postojala mogućnost da se izrazimo na neki način koji nije već bio etabliran, siguran i kontrolisan.
Dakle, ako smo glumci onda glumimo tačno određene tekstove, ako smo pevači, pevaćemo samo određene pesme, vrhunac koji možemo da postignemo jeste da odemo na poneki festival, a to nije bilo ništa drugo nego takmičenje autora uz pomoć pevača. Mi smo smatrali da to nije dobar put i radije smo hteli da napravimo nešto novo, a upravo je rokenrol davao tu mogućnost.
Ima li danas tog pokretačkog duha u roku, tog suštinskog žara?
Rokenrol je odradio svoje. On je svoj zadatak završio i za tim angažmanom više nema potrebe. Mi sada možemo da ga volimo jer smo ga upoznali takvog kakav jeste, a oni koji ga nisu upoznali na taj način kao mi i koji ne smatraju da mogu da se iskažu preko njega, pošalju poruku, oni se time i ne bave. Oni muziku shvataju drugačije: škripe sa pločama, psuju kroz tekstove ili plešu kod cura i skidaju se polugoli. Ali, to je sada njihov izraz. U naše vreme to nije bilo tako, iako smo i mi imali svoje bedastoće (smeh).
Pevali ste i za Josipa Broza Tita. Kako mu se dopalo?
Najbolje bi bilo kada bih ja vama sada mogao da kažem, iz svog iskustva, da sam jedva čekao i da sam samo nazvao i rekao “Tile, mogu li ja nastupit?” Mogao bih time da se hvalim, ali zapravo, mi smo imali dogovoren sjajan koncert u Beogradu za Novu godinu koji je bio rasprodat mesec dana unapred i kartu nisi mogao više nigde da nabaviš. E, tom događaju stvarno smo se iznad svega radovali. Ali, polovinom decembra dobili smo naredbu da moramo da krenemo ka Zagrebu i da nastupimo za Tita. I to mi ni najmanje nije bilo drago i nismo u tome ni najmanje uživali. Jer, pre svega, mi nismo tamo pozvani zato što nas ON voli, već zato što je nekome palo napamet da vidi “šta je to tamo što radi Bijelo dugme”.
Dakle, neka sila iznad nas onemogućila je da budemo ono što jesmo u Beogradu, jer su “tamo neki” želeli da vide kakvi mi zapravo jesmo. Onda sam ja napravio provokaciju i obukao se kao na pravom rok koncertu. Visoke pete, sa dugačkom kosom, minđušama, obučen, kao što bi danas rekli, gej. I to je bila tolika provokacija da se gospodin pomenuti posle minut-dva podigao iz lože, uzeo svoju gospođu suprugu pod ruku i otišao. Nisu nas uopšte gledali. Jedini koji je ostao bio je pokojni Džemal Bijedić, jer je i on bio Bosanac, pa po toj liniji nije hteo da popusti. Znam da je posle svega toga i Goran bio nesrećan, neraspoložen, jer mi nismo spadali u one koje Tito voli. Njegovi su bili Čolić, Neda Ukraden, Nikola Borota i oni su i danas zadovoljni zato što su mu svirali. Ali, kako će mene da voli? Znao sam da neće. Jer ja mu pevam” Evo patim već 10 dana zbog djevojke svog jarana!” (smeh)
Odakle hrabrost da napustite najveću jugoslovensku rok grupu onog doba i da se upustite u solo karijeru? Da li vam je bilo tesno, jeste li želeli više ili...?
U deset godina Bijelog dugmeta, koliko smo Brega i ja sarađivali, učinili smo sve što se učiniti moglo, ali nakon te jedne decenije sve bi bilo samo ponavljanje, a ja bih uvek ostao Bijelo dugme i onda kada bi ono puklo, kao što i jeste '89., kada su ga gađali kamenjem i jajima, šta bih ja posle toga mogao da napravim? Bio bih propali bivši član. E, ja sam uplašio toga i mislio sam, ako smo nas dvojica dostigli zajednički vrhunac, sa mnogo grešaka, naravno, onda je vreme da ja nešto uradim sam jer ću onda sam o sebi i odlučivati i snositi posledice, i dobre i loše. A meni se desila jedna srećna okolnost da te 1983. godine srećem ljude koji će postati moji budući saradnici i tako ću ja moći da napravim jednu paralelnu karijeru sa onom koju sam ostavio na vrhuncu, u okviru Bijelog dugmeta. A sve to sam uradio zato što sam želeo da ostanem u muzici. Stalno sam se plašio da će mi neko postaviti nogu i da ću morati da ispadnem iz ovog kola, ali, evo, na svu sreću nisam, i to poslednjih 40 godina.
Mnogo se govorilo o veselom životu svih članova Bijelog dugmeta, pa i Vašem. Šta sada mislite o toj vrsti “derneka”? Ili, kreće rečeno: “dernek” nekada i sada?
O derneku se često govori. Dernek je i kada je svadba i kad je rođenje i kada je dernek bez razloga. Dernek je kada ti je lepo i kada se opustiš i kada si drugačiji nego što si inače. Kada se jede, pije i pleše. Što se tiče prvog dela pitanja, odgovoriću ovako: ja više nisam ljubitelj toga jer drugačije živim, ali pravim izuzetke i kada me neko pozove na takvo mesto, otići ću, popiti, zaigrati i naravno zapevati, veseliti se. Ali, ako me sutradan opet zovu – sigurno neću otići.
Za kraj, kada pogledate unazad tih 40 godina, gde vidite sebe? Koliko ste se promenili, da li je ponestalo strasti?
Rokenrol nije nikakva obaveza. Dakle, kao žanr, a kao način života to je drugi par rukava. Ali, to što mi na pozornici dajemo prednost električnoj gitari koja će odsvirati snažnu solažu ili će to biti akustična gitara koja će sve to lepo i nežno da odsvira, nije bitno. Izraz može da se menja, pevao ga ja uz pratnju Simfonijskog orkestra, ili uz tamburaše, ili uz bend uz koji je i najprirodnije, ja i dalje sviram rokenrol. To je moja sviračka ličnost i ja mogu samo tako. Možda ću i uspeti ako probam drugačije, ali će onda reći da ličim na nekoga, da ga imitiram, a to mi u karijeri ne treba, pogotovo posle 40 godina. Moraš biti jedinstven, moraš biti ti, izgrađen. Pesma se menja, ali emocija koju prenosiš svojim glasom i izvedbom, emocija koju daješ tekstu određenog autora, to je ona posebnost koju ljudi pamte i kažu “Da, to je Bebek. Njega znam”.
