Izvor: NoviMagazin.rs, 08.Okt.2015, 18:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Vesna Pešić: Istruleli bismo bez 5. oktobra
Najveća tekovina 5. oktobra, istrajala do danas i ne može se poreći, jeste konsenzus da Srbija više ratovati neće. Nigde to nije bilo zapisano u programima, ali narod je spontano došao do toga. Peti oktobar je zemlji omogućio i da izađe iz izolacije u kojoj je bila deset godina. Da je ostao Milošević istruleli bismo, a da ne pričam da je za sve to vreme sankcija, izolacije, destrukcije, samouništenja, narod osećao da smo upropastili sopstvenu ekonomsku supstancu, kaže Vesna Pešić
>> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << />
Razgovarala: Jelka Jovanović
Tačno petnaest godina posle Petog oktobra, nekadašnja predsednica nekadašnjeg Građanskog saveza Srbije, jedna od vođa petooktobarskog i pređašnjih protesta, na jednostavno pitanje kako se baš tog dana oseća, odgovara sa: “Nekako dvostruko. Sećam se tog veličanstvenog događaja, ne mogu nikako da ga poništim, ali sa druge strane kad se pogleda petnaest godina posle utisak je da taj dan jesmo ostvarili, ali da se još mora sačekati na bolju budućnost. To je ono što je građane razočaralo. Ali, ja i dalje mislim da je taj dan bio izuzetno važan i dalje ga zovem revolucija”.
*Ove godine ćutanje je napadno. Eto, gospodin Vulin je jedan od retkih koji je uopšte pričao, suprotno vama, razume se…
Nemam običaj da komentarišem to što gospodin Vulin govori, niti me interesuje šta on priča, ali jasno da za njih to nije bila revolucija nego jedan strahovit udar na vlast u kojoj je bio. Naravno da on ne može da slavi svoj crni petak, to je potpuno razumljivo, čak i kad izgovori Vulin.
*Naglasak je na tom gotovo muku, političkom i medijskom. Kada analizirate ovih 15 godina šta zaključujete, šta je urađeno, a šta propušteno?
Najveća tekovina 5. oktobra, koja je istrajala do danas i ne može se poreći, jeste opšti konsenzus da Srbija više ratovati neće. Nigde to nije bilo zapisano u programima, ali narod je spontano došao do toga. Rat je isključen, pogotovo posle onog stravičnog iskustva sa bombardovanjem posle kojeg je narod počeo da se pita kako ta nepravda da se dogodi baš nama. To je i omogućilo 5. oktobar i tu kolektivnu svet da Srbija više neće ratovati.
To vidim i po tome što čim nasilje izađe na videlo onaj ko ga propagira ne dobija poene, videli ste kad je Vučić bio u Srebrenici, morao je odmah da se povuče i pozove sva tri člana Predsedništva BiH u Beograd. Znači, ko god i kad god dođe do ivice – povlači se. Nemojte potceniti takav rezultat 5. oktobra. Pola miliona ljudi tada nije izašlo zbog demokratije i ljudskih prava, mada neki jesu, ali silna masa nije. I dobili su osnovno što su tražili – da ne ratujemo.
I zato, ako pogledamo unazad i pitamo jesmo li dobili demokratiju odgovor je – pa, nismo. Da li smo dobili ljudska prava? Pa, nismo. Da li smo dobili bolji život? Uglavnom nismo. Ali, jesmo dobili mir.
Šta smo još dobili 5. oktobra? Ljudi zaboravljaju da je Srbija pre toga deset godina bila u izolaciji, nismo bili članica Ujedinjenih nacija, nismo mogli da imamo legalne finansijske veze sa inostranstvom, bili smo kažnjenička, izopštena država. To je ostalo za nama, a upravo 5. oktobar je omogućio da izađemo iz izolacije. Da je ostao Milošević istruleli bismo, a da na pričam da je za sve to vreme sankcija, izolacije, destrukcije, samouništenja, narod osećao da smo upropastili sopstvenu ekonomsku supstancu.
Prema tome, ja te dve stvari shvatam kao vrhunsko dostignuće. Kada se porede one druge stvari, koliko smo napredovali u socioekonomskom smislu, koliko u demokratiji, pa znate, neki su koraci napravljeni.
Sigurno da je glavna greška posle 5. oktobra što je provera sistema išla preko zamašne privatizacije, međutim ta provera nije moguća ako se pre toga ne uspostavi sistem, pravosuđe pre svega, pravna infrastruktura i omogući poštovanje zakona. Ako toga nema, po definiciji i sama privatizacija odlazi u devijaciju, korupciju i propast.
*Ako izuzmemo ove tri godine nove vladavine stare koalicije, zašto od 2000. do 2012. nije uspostavljen taj sistem o kojem govorite?
Izuzimam Đinđićevu vlast odmah posle 5. oktobra, taj period nije ni proučen kako treba, mi ni danas ne znamo sa čime su se sve susretali, od plaćanja penzija, plata, stare devizne štednje, iscrpljenih deviznih rezervi, nafte za grejanje... A, posle toga, energija je počela da curi sa promašenom tranzicijom, a isplivala su preostala nacionalna pitanja – Kosovo, Crna Gora, Srpska.
Shvatili smo da nećemo da ratujemo, ali nismo shvatili zašto smo ratovali i kakva je to politika bila, nismo shvatili neophodnost da se taj “srpski projekat” u potpunosti odbaci i kaže – ovo je naša politika. Zato i danas branimo te iste interese, eto borimo se da Kosovo ne uđe u Unesko, da se ne prizna Kosovo, iako je to već gotova stvar. Mi se i dalje borimo sa duhovima, sa nepostojećim stvarima, a kada se borite sa duhovima, kad pravite odbranu tamo gde neprijatelja nema, onda vam i poslednja energija iscuri. Danas vidite apatiju, zaostalu, perifernu državu koja nema perspektivu.
Zašto nismo uspeli? Pre svake tranzicije mora se uspostaviti pravna država. Ta propala reforma pravosuđa koju je započeo Tadić, a sprovodila je gospođa Malović kao ministarka, dovela je do rušenja te vlasti; zamišljena je kao velika pravna reforma, a zapravo je bila fingirana i dovela je do pada Demokratske stranke.
*I danas se često kaže da je izostao 6. oktobar, ali izgleda da je on dug koliko i postoktobarski period?
Mislim da je to prilično razjašnjeno, taj je 6. oktobar trebalo da bude čišćenje svih struktura bivšeg režima, službi bezbednosti, ali te su strukture, nažalost, do danas preživele. Već 6. oktobra, ma 5. uveče došlo je do raskola između dvojice lidera, vođe revolucije Zorana Đinđića i predsedničkog kandidata, tada već predsednika Vojislava Koštunice. Dakle, već 6. oktobra oni se više nisu mogli naći na istoj tački, Koštunica je bio za preživljavanje svih struktura, to nije izmišljotina, on nije dao načelnika Generalštaba Pavkovića, nije dao šefa DB-a Markovića i tako je omogućio da se spali dokumentacija tajne službe. Koštunica je tražio kontinuitet, a Đinđić je bio pravi revolucionar, sudar te dve vizije, dva potpuno različita koncepta budućnosti, ishodio je time da se mnogo toga obećanog nije moglo ispuniti. Nije se, čak, mogao ni novi ustav doneti.
Medijski mrak
*Pomenuli smo i medijski muk. Peti oktobar je, između ostalog, obećao preko potrebnu slobodu javnog izražavanja i medija. Kako vi danas vidite stanje u medijima?
Teško da bilo ko danas može reći da su u Đinđićevo vreme mediji bili kontrolisani; neki su čak optuženi kao faktor atentata na Zorana Đinđića, za pripremu terena. Ipak, u tom smo se periodu osećali kao nešto drugo, kao da smo maltene postali Evropejci. Ali, kad nemate uspostavljen pravi sistem, kad nemate tu kičmu liberalne države, a to je pravosuđe, nemate ni slobodno tržište, a demokratija polako počinje da lapi, nestaje. Budući da tu kičmu nismo uspostavili, sve demokratske slobode su uništavane, a ja mislim da su danas uništene. Zato se može reći da Srbijom vlada medijski mrak, promalja se tu i tamo neki marginalni list ili portal, ali svi mejnstrim mediji su pod državnom kontrolom.
