Izvor: NoviMagazin.rs, 28.Jul.2019, 17:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Tanja Mandić Rigonat: Živimo u mržnji prema dijalogu
Šmira, koja je u pozorištu loša i koju prepoznajemo kao laž, to je ono što kao kakav orden krasi naš politički život i posebno je vidljiva u Skupštini, koja je svojevrsna pozornica. Šmiranje, šmiranje, šmiranje. Lažne emocije. Oholost, taština i drskost, kaže režiserka Tanja Mandić Rigonat za Novi magazin
Razgovarala: Bojana Milovanović
Za mene je pozorište moje ostrvo smisla, mesto iz kojeg posmatram život, živim ga intenzivno i pokušavam >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << da ga razumem radeći predstave sa umetnicima s kojima mogu potpuno slobodno naglas da mislim. Da maštam. Podelim strast igre. I ljubav, kaže Tanja Mandić Rigonat.
Pozorište kao dijalog, kao potraga za istinom, kao Etika i Estetika, kao ispovest, kao bunt, tako bi se ukratko mogla prevesti i objasniti načela kojima se u svom životu i radu vodi sagovornica Novog magazina. Gospođa ministarka Ivanov, Zli dusi, Balkanski špijun, samo su neke od predstava u kojima je pred nas stavila ogledalo prošlosti, ali i sadašnjosti, onoga što je priroda čoveka kroz čitavu istoriju do danas. Ko je naš Luj Četrnaesti i kako živimo novi totalitarizam, samo su neke od tema koje su se nizale u razgovoru, pitanja koja prožimaju i određuju živote u današnjoj Srbiji, pitanja koja teraju na razmišljanje – baš kao što pozorište i treba da čini.
*Kada bismo Srbiju i sadašnji život u njoj pretvorili u pozorišnu predstavu, kojeg bi ona bila žanra i koji biste joj naslov dali?
Ako bismo se igrali slobodnih asocijacija, rekla bih Zbogom, pameti! Srbija je zemlja iz koje obrazovani mladi ljudi odlaze, a i zemlja u kojoj se režim otvoreno ruga oponentima, pa ih naziva lažnom elitom, žutom elitom, ološ elitom. Samo ti lažni imaju prave diplome, a ne lažne, za šta su osumnjičeni neki istaknuti predstavnici vlasti. Zbogom, pameti doživljavam i kao označitelj za politička srljanja, opasne igre, usijanu ludost i fanatizme iz kojih ništa dobro ne može da se izrodi.
*Šta je za vas angažovano pozorište?
Ono koje se suštinski bavi ljudskom egzistencijom. Pozorište koje zanima Čovek u svoj svojoj složenosti i protivrečnostima. Ono koje je iskorak, provokacija, poziv na razmišljanje i vrhunsko je u scenskom izrazu. Angažovano pozorište nije dosadno, to je pozorište sa iskrom života, koje gusto vezuje pažnju publike, i emotivno i misaono. To nije prost komentar stvarnosti niti njena kopija već je sasvim nova stvarnost. Umetnička stvarnost koja ima svoju umetničku istinu i smisao.
*Postoji li neki događaj iz novije prošlosti koji biste dramatizovali i pretvorili u pozorišnu predstavu?
Ne postoji. Ali ne zato što sam kukavica, pa kao izbegavam da se bavim traumatskim temama, nego zato što mislim da je istorija književnosti i drame puna genijalnih dela u kojima je moguće pronaći sve teme, događaje i traume koji su označili i našu noviju prošlost. I politička ubistva, i zločini, i tiranije, i ludila vlasti, i gubljenje razuma, i pohlepa, i mržnja, i zlo, uživanje u zlu, borba dobra i zla, izgubljeni pojedinac u sukobu i sa svetom i sa bogom, svet bez smisla, sumnja u smisao, svet bez vere i nade, sve to živi u klasici, samo je toj klasici potrebno dati nove scenske oblike, nove pristupe, novi život, naš život.
Ne znam šta se to dogodilo i šta smo mi to živeli kao ljudsku sudbinu, a da to ne bih mogla da prepoznam recimo u Šekspirovim ili antičkim tragedijama. Nismo mi današnji ljudi nikakva ekskluziva. Ljudska komedija traje vekovima. Režirajući Čehovljevog Ivanova, Nušićevu Gospođu ministarku, Kovačevićevog Špijuna, pa dramatizaciju romana Dostojevskog Zli dusi, a to su sve klasična dela, nalazila sam fabule i teme za vreme u kojem živim. Snažnu vezu. U njima sam se prepoznala. Našla sam konflikte koji me muče, pitanja na koja ne znam odgovore, a važna su, pronašla isceliteljski smeh. Te predstave igraju se na kartu više, a neke imaju i liste čekanja. Dakle, i publika se snažno uživljava u njih i pronalazi u tim sukobima, temama, likovima. Ja publiku ne potcenjujem. Kad razmišljam o novoj režiji, ne mislim šta bi publika dobro prihvatila već na šta bih mogla da pozovem publiku, na kojoj temi da se susretnemo. Iako živimo u vremenu velikog ubrzanja i stresa, u pozorištu možemo da zastanemo i dišemo punim plućima, čujemo misli, razbudimo čula, podelimo mnogo toga što su ti veliki pisci napisali i ostavili nam da mislimo kroz meru njihove univerzalnosti i našeg životnog trenutka. Ne pronalazim baš često među savremenim piscima istinsku savremenost koja mi je scenski uzbudljiva. Savremena ruska drama posebno mi je bila provokativna, otkačena, kritična, duhovita, i mnogo sam je radila.
*Postoji li neka tajna veza između pozorišta i politike?
Knjige su o tome napisane. Često možemo da čujemo političare kako u Skupštini ili u intervjuima pominju pozorište, prave neka poređenja tipa: “Ovo nije predstava, tamo neko pozorište, ovo je Skupština”, ili uozbiljite se nismo u pozorištu, pežorativno pominju glumu, marionete. Postoji jedna reč čije je značenje dobro poznato pozorišnim ljudima – Šmira. Glumci šmiranti šmiraju. Šmira je površno izigravanje emocija, bez dubinskog ulaženja u lik i situaciju. Šmira je način da najlakše dođete do reakcije publike, a da vas to ne košta ni atoma emocije ni zanata. To je svojevrsna površnost, izdaja umetničke istine i potcenjivanje publike. Lakoća efekta i praznine. Ta šmira, koja je u pozorištu loša i koju prepoznajemo kao laž, to je ono što kao kakav orden krasi naš politički život i posebno je vidljiva u Skupštini, koja je svojevrsna pozornica.
Šmiranje, šmiranje, šmiranje. Lažne emocije. Oholost, taština i drskost. Za pozorište je bitan dijalog. Odlika dramskog dela i pozorišta jeste dijalog aktera na sceni i ljudi koji su u publici. Naš politički život je u znaku isključivanja dijaloga, mržnje prema dijalogu, dobro formulisanom novinarskom pitanju. Mi smo u jednom velikom monologu, a taj monolog iscrpljujuće dugo traje.
Zato nemamo demokratiju u punom kapacitetu već šmirantsku demokratiju. Svako drugačije mišljenje biva napadnuto kao nepatriotizam i neprijateljski čin prema Srbiji, kao da voleti ovu zemlju i misliti dobro ovoj zemlji i njenim građanima znači isto što i voleti predsednika, vladajuću stranku. Pozorište je umetnost u čijem je nukleusu želja za proširivanjem svetova, za punoćom, za što svestranijim osvetljavanjem ljudske prirode, fenomena vlasti, volje za moći, Erosa, Tanatosa, a odlika naše politike je sužavanje fokusa u jednu misao i jedan stav, onaj stav i misao koja prija Luju Četrnaestom, odnosno našem predsedniku jer je on personifikacija ukupnog političkog života u Srbiji. “Država, to sam ja!” kažu da je izgovorio Luj Četrnaesti, i to kad je imao šesnaest godina. Imati 16. godina znači biti u pubertetu. Legenda kaže da je na kraju vladavine rekao: Ja odlazim ali država ostaje. Ne znam šta će ostati od države posle A. Vučićeve vladavine?
Mi nemamo državu u kojoj institucije funkcionišu, nemamo pravi parlamentarni život, ali zato imamo javni govor sveden na uvredu i psovku. Naš politički život već dugo pliva na osudi, kletvi, etiketi. Došli smo do toga da se prozivaju univerzitetski profesori, arhitekte, umetnici, monasi, svako ko pisne, izađe iz zone komfora i kritikuje postupke vlasti, u želji da se u ovoj zemlji živi dostojanstvenije. Nisam na društvenim mrežama, tako da mimo mene prolazi rat koji se na njima vodi. Nama je potreban detant. Neko ko će da vikne MIR! Ali ne mir uz biber-sprej, pendrek i lisice već mir kao obustava rata po tabloidima, u Skupštini, u ukupnom javnom prostoru. MIR! Pa dijalog da stupi na scenu.
*Političari se mešaju u pozorište, ali se i ljudi iz sveta pozorišta mešaju u politiku i direktno učestvuju u njoj, šta ćemo s tim?
Mi smo građani. Svaki građanin ima pravo na svoj politički stav i angažman, svako po svom ukusu i interesu. Ne osuđujem kolege koje se politički različito angažuju, sve dok taj angažman ne zloupotrebljavaju. Ja razlikujem ljude koji imaju demokratski um i ljude koji imaju totalitarnu svest. To su ljudi koji ne dozvoljavaju drugačije mišljenje. Ne prihvataju ništa što im nije identično, i to ide do dehumanizacije tog drugačijeg. Mislim da među esenesovcima ima ok ljudi, onih koji zaista vide nešto dobro u toj politici. Ja u toj politici ne vidim ništa dobro. Ali ne mislim da su SNS glasači neljudi. Ljudi vole iluzije, vole da veruju, a ova vlast je vešta u tehnikama zavođenja. Stalno ih menja kroz menjanje fokusa na određene teme…
Mene zanima zašto ljudi daju podršku jednoj lošoj politici. Ne može se sve podvesti samo pod korist, neki ćar. Ne mogu da verujem da su svi članovi SNS-a jedna ogromna familija Živane Popović, Ministarke koja traži povlastice, uhlebljenje, koncesije… Da je sve baš u pohlepi. Daju li ljudi podršku onome što čuju, a ne onome što vide kao loše, da li je ta propaganda otišla toliko daleko, da ti ljudi više ne razlikuju privid od stvarnosti?
Mene zanima da dođem iza stvari, ne da osuđujem nego da vidim šta je u njihovom korenu. Želim da dokučim šta sve učestvuje u stvaranju tog fenomena homogenizacije u jednu stranku, jedan glas, šta je sve učestvovalo u tome da se stvori tolika sila, tolika moć, tolika zatvorenost komunikacije u ovom društvu, takva proizvodnja neprijatelja, šta stoji iza toga? Mene uvek zanima taj nevidljivi reditelj i matrice po kojima se odvija određena politika. I ko sve profitira od nesreće običnog čoveka, koji je daleko od svih poluga moći.
Žozef Pontis, francuski pisac, fakultetski obrazovan, ostaje bez posla i preko Agencije za privremene poslove prihvata da radi u fabrikama za pakovanje morskih plodova, zatim u klanici. On će upoznati za njega do tada nevidljivi svet, o kojem će kasnije napisati roman Na liniji, i posvetiti ga: proleterima svih zemalja, nepismenima i krezubima, uz koje sam toliko naučio, smejao se, patio i radio. Politika koja uspe istinski da dođe do siromašnih, a takvih je mnogo u Srbiji, do tih bez keramičkih vilica koji sad glasaju za ovu vlast, pobediće kakvo god bude bilo stanje u medijima.
*Jednom prilikom ste ocenili da živimo u novom totalitarizmu. Po čemu se taj totalitarizam razlikuje od onog koji poznajemo kroz istoriju, zbog čega je nov?
Razlikuje se po suptilnosti. Živimo u društvu kontrole, kamera, novih tehnologija, medijske propagande, konzumerizma, u kojem čovek ima iluziju da je slobodan jer, kao, kupuje, bira, troši razne sadržaje. Sve se snima, nadzire, usmerava, normira, uz obrazloženje da je to za dobrobit građana. I ljudi u to veruju.
*Težak život, nedostatak novca, realnost su života u Srbiji. Kako nekog ko se egzistencijalno suočava s tim privoleti i dozvati ga da dođe u pozorište?
Mi nismo samo bića hleba. Postoji glad i za lepim, umetnošću. Tačno je da živimo u teškom vremenu – neki ljudi žive, neki se iživljavaju, a neki preživljavaju. Ali pozorište je ipak dostupno svima. Jer nije orijentisano ka tržišnoj vrednosti karte. Tako da karte nisu skupe, pogotovo kad su na popustu. Sa svojim predstavama prokrstarila sam Srbiju, bila na mnogim festivalima i gostovanjima, videla kakve su reakcije publike koja nije iz Beograda. Pozorište zaista ima veliku publiku. Posebno pamtim igranje Špijuna u Smederevu, koje je bilo baš onog dana kada su stotine autobusa dovezle hiljade pristalica SNS-a u Beograd. Ja sam mislila da ćemo igrati pred praznom salom. Da niko nije u ostao u Smederevu. Međutim, dvorana je bila prepuna. Ko su ti ljudi što su ostali u Smederevu i između političkog spektakla u Beogradu birali da gledaju našu predstavu.
*Da li biste pristali na članstvo u nekoj stranci i politički angažman takve vrste?
Ne bih. Uvek izlazim na izbore i ne podržavam ideju neizlaženja na izbore. Ne podržavam ni pojedinačni bojkot ni stranački. Ne podržavam ni opozicioni bojkot parlamenta. Ništa od toga. Ali ne bih bila ni u jednoj stranci zato što bi me to ograničilo. Umetnik treba da bude slobodni strelac. Svaka stranka želi da te suzi, da budeš deo tog stranačkog organizma. Mislim da umetnik treba da ima slobodu i distancu da kritikuje bilo koju vlast, onu koju je birao i onu koju nije. Kritički momenat i distanca, to nije pozicija superiornosti, to je, po mom mišljenju, jedina istinska prirodna prava pozicija umetnika kao čoveka pobunjenog protiv svih oblika nepravde.
Treba zadržati slobodu, koliko god vas koštala. Bitno je shvatiti da stranka ne može da vam nabavi talenat, možda može da vam obezbedi da malo više radite, pa više i zaradite, ali ne postoji ta scena na kojoj vi možete da simulirate kako imate više talenta od onog što stvarno imate, da su vam misli punije i bogatije – to ne može nijedna stranka i nijedna vlast nijednom umetniku da stvori. Vlast može da uništi talentovanog čoveka, ali od netalenta da napravi talenat – ne.
Ali pošto carstvo umetnosti naseljavaju ogromne sujete, uvek ima umetnika koji u stranačkom angažmanu stranke na vlasti vide šansu za svojih pet minuta slave i uticaja.
*Kad je reč o budućem pozorišnom angažmanu, šta očekuje vas i vašu publiku?
Balkanski špijunće gostovati na Sedamdesetim jubilarnim “Dubrovačkim ljetnim igrama” 16. i 17. avgusta. Ko je živeo u Jugoslaviji i ko je tada bio mlad, zna koliko su Dubrovačke ljetne igre bile značajne, za mene izuzetno. Gledanje predstava na Igrama i na Bitefu uticalo je da se opredelim da studiram pozorišnu režiju. Učešće na Igrama ostvarenje je velikog mladalačkog pozorišnog sna. Tačno mogu da vidim sebe, da vratim vreme kada sam leta provodila na Mljetu i Dubrovniku i zamišljala kako bi bilo divno da i ja jednog dana s nekom svojom predstavom budem deo tog velikog Dubrovačkog slavlja umetnosti. I eto, posle više od 30 godina Balkanski špijun je prva dramska predstava iz Beograda i Srbije koja je na repertoaru tog međunarodnog festivala.
Pored premijere Balkanskog špijuna i Putujućeg pozorišta Šopalović, sezonu ću pamtiti po 150. igranju Gospođe ministarke, po 100. izvođenju Seksualnih neuroza naših roditelja, po gostovanju Šupljeg kamena na Koljada festivalu u Jekaterinburgu, po gostovanju Iluzija Ivana Viripajeva u gradu na kraju sveta u Južnom Sahalinsku, učešću Ivanova ma MITEM-u u Budimpešti.
Špijunje bio na brojnim festivalima, od kojih izdvajam one međunarodne i regionalne u Rijeci i Zagrebu. Sledeća sezona je za mene i pored toga velika nepoznanica, ono što sigurno znam jeste da ću raditi Veneru u Krznu Dejvida Ajvsa, dramatizaciju čuvenog romana Saher-Mazoha, imam i poziv iz Rijeke, a u mom matičnom Narodnom pozorištu planirali su da novu predstavu radim na jesen 2020.
Pogledajte intervju:
