Izvor: NoviMagazin.rs, 16.Sep.2015, 18:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Tanja Domi: Teško je biti Srpkinja i LGBT osoba
Profesorka na Kolumbija univerzitetu i američka aktivistkinja biće gošća ovogodišnje Parade ponosa u Beogradu. U razgovoru sa Marijom Šajkaš otkriva svoje veze sa Balkanom, interesovanje za ovaj deo sveta i njegovo poznavanje
Organizatori Prajda 2015. u Beogradu nadaju da će ovogodišnja šetnja ponosa u nedelju 20. septembra biti posebna po tome što će, za promenu, sve biti – normalno, bez incidenata. Osim toga, raduju se posebnoj gošći Tanji Domi (Tanya Domi), >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << profesorki na Kolumbija univerzitetu, američkoj aktivistkinji i jednoj od vodećih u poznavanju medijske sfere i ljudskih prava na Balkanu.
Kancelarija Tanje Domi u Njujorku, sa posterima i lecima iz Beograda i Sarajeva i fotografijama na kojima se smeši dok pozira sa ljudima poput Ala Gora, te stručnim časopisima iz regiona, više podseća na aktivistički centar na Balkanu. Pošto smo uzele po jednu jaku crnu kafu, baš kao u Sarajevu ili Beogradu, razgovor je mogao da počne.
*U njujorškim akademskim krugovima poznati ste kao veliki poznavalac prilika na Balkanu. Istovremeno ste i mentor mnogim našim mladim ljudima koji ovde studiraju ili pokušavaju da ostvare svoj američki san. Mene uvek pomalo začudi kad upoznam stranca koji sa toliko ljubavi piše i priča o Balkanu, koji je u američkim medijima vrlo često negativno predstavljan.
Moje veze sa Balkanom su profesionalne, akademske i genetske. Unuka sam žene koja je rođena u Albaniji, u porodici grčke pravoslavne manjine, i često sam od nje i njene porodice slušala o životu u “starom kraju”. Moj ujak Piter Krsta pričao nam je o tome kako se borio protiv Turaka i tek sam kasnije shvatila da nam je prepričavao događaje iz Balkanskih ratova.
Nažalost, moja baka koja je u Ameriku došla sa 18 godina, zbog političke situacije nikad više nije dobila priliku da poseti porodicu u Albaniji, ali se sa sestrom redovno čula telefonom. Moje kolege iz OEBS-a Tirana pronašli su taj deo moje porodice na jugu Albanije i 2000. godine sam imala priliku da upoznam svoju baba-tetku. Kazala mi je kako je, pošto je preživela siromaštvo i vladavinu Envera Hodže, uvek žalila moju baku koja je živela sama u tuđini, u aranžiranom braku, bez ikoga svog na svetu.
To je moja DNK veza sa neuništivim duhom Balkana.
*Ipak, pre Albanije ste radili u Bosni, jednom ste prvi susret sa Bosnom opisali u kontrastima koji su dobro poznati nama koji smo i ovde i tamo. U jednom trenutku ste imali uređeni život u večito prolećnom Los Anđelesu, a onda ste se obreli u Sokolcu, za koji vam je bio potreban kaput koji niste imali.
Zaista je bilo tako, pomalo kao u filmovima. Radila sam kao analitičarka za kongresmena Frenka Mekloskija (Frank McCloskey), koji se lično mnogo zalagao da se zaustavi rat u bivšoj Jugoslaviji. Kada je potpisan Dejtonski sporazum prijavila sam se da radim u Bosni. Bilo je to avgusta 1996. godine i u to vreme sam radila na kampanji Klinton-Gor, kad su me pozvali i rekli da ako prihvatam posao, treba da budem u Bosni za deset dana.
I tako sam stigla u Sokolac, gde u to vreme nije bilo ničega. Zaista je to bio kontrast u odnosu na L.A. Tu sam počela da radim kao OEBS-ov oficir za pitanja ljudskih prava. Potom sam duže vreme bila predsedavajući medijske ekspertske komisije u Sarajevu.
*Ako se ne varam, zahvaljujući tom položaju uspeli ste da utičete na sadržaj nekih novina da prestanu da objavljuju duplerice sa nagim ženama?
Ne znam da li je to bilo zahvaljujući mom položaju ili dugačkom jeziku. U svakom slučaju, položaj je bio dovoljno uticajan da sam mogla da dajem izjave koje su lokalni mediji prenosili. To što pominjete odnosilo se na sarajevske Dane, koji su se s jedne strane bavili istraživačkim novinarstvom, a istovremeno su objavljivali duplerice slične onima u Plejboju. Koje su, naravno, prodavci na trafikama još više isticali. Javno sam rekla kako to nema smisla, da nemam ništa protiv pornografskih časopisa, ali da oni moraju da budu upakovani tako da ne vređaju žene ili ne uznemiravaju decu.
Onda su me javno prozvali da sam “feministkinja”, na šta sam sa ponosom odgovorila da: “Da, naravno, to jesam!”.
Bilo je to odmah posle rata, kad su žene iz regiona na neki način sve bile žrtve.
Uglavnom, Dani su izbacili duplerice, a ja sam doživela da sam postala neka vrsta mini-selebritija jer su me žene zaustavljale na ulici da mi kažu kako sam dobro reagovala.
*Još je zanimljivija priča koja se tiče trafikinga žena u Bosni i regionu, u koju su bile umešane i Ujedinjene nacije. Prvi ste tu priču podelili s medijima.
U leto 2001. bila sam u Sarajevu i radila kao konsultant i na istraživanju za magistarsku tezu. Već sam poznavala Medlajn Rajs (Madeleine Rees) koja je u to vreme radila kao ekspertkinja Visokog komesarijata za ljudska prava kojim je predsedavao Žak Klajn. Ona mi je pričala o trafikingu žena u koji su bili umešani zaposleni u Ujedinjenim nacijama, kako je osoba koja je to prva prijavila dobila otkaz i o tome kako rukovodstvo UN-a radi sve što može da se stvar zataška.
Dala sam podatke prvo Oslobođenju kao lokalnom listu, a posle Asošijeted presu. Iako je potom usledilo nekoliko odličnih novinskih priča, tema uopšte nije imala odjeka u javnosti sve do filma “Zviždač”, u kojem Medlajn tumači Vanesa Redgrejev.
*Sada je vreme da nam ispričate nešto više o svom prvom boravku u Beogradu. U to vreme radili ste za ambasadora Roberta Frovika (Robert Frowick) i u Srbiju ste išli da biste od Slobodana Miloševića tražili podršku za prevremene izbore u Republici Srpskoj?
Bilo je to u vreme kad je gospođa Biljana Plavšić otkrila korupciju u svojoj partiji i pokušala da se od nje odvoji. U Srbiji su na snazi bile sankcije, tako da smo sleteli na prazan aerodrom, gde nas je sačekalo bar šest najnovijih crnih audija. Odmah sam uočila taj kontrast – radnje su bile prazne, a političari u audijima. Vozili smo se kroz opustošeni grad u kolima sa zatamnjenim staklima. Prilično nadrealno.
Sastali smo se sa Miloševićem u dva navrata. Sećam se kao danas, na gotovo perfektnom engleskom nam je rekao: “Sve je u redu. Dozvolićemo im da imaju demokratiju u Republici Srpskoj”.
Kasnije sam se vraćala u Srbiju i poslom, a i zbog prijatelja.
*I eto nas u danu današnjem. Bićete jedan od dva gosta iz Amerike na ovogodišnjem Prajdu. Koja je veza u pitanju?
Posmatram i proučavam LGBT prava kao vrstu ljudskih prava, i u tom kontekstu trenutno pišem knjigu o LGBT pokretima u regionu. Budući da su ove zemlje preživele rat, otpor i održivost pokreta, na kraju je i solidarnost među ljudima različitih nacija neverovatna.
Međutim, nacionalne države teže etničkoj koherenciji, pa je veoma teško u današnje vreme biti istovremeno Srpkinja i autovana osoba, ona koja je prihvatila i otkrila svoj identitet i bori se za prava. U svesti nacionalista možeš biti samo jedno od toga, sve drugo narušava njihov pogled na svet. Zato su LGBT aktivisti u Srbiji, koji imaju najjači pokret u ovom delu Evrope, ne samo hrabri, nego i inspirativni i apsolutno vredni proučavanja i ja se osećam duboko počastvovana što ću skupa s njima marširati.
.jpg)
