Izvor: NoviMagazin.rs, 04.Feb.2016, 19:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Srećko Mihailović: Novinari kao nadničari
Sociolog Srećko Mihailović najnovije istraživanje Centra za sindikalizam nazvao je intrigantno “Od novinara do nadničara. Prekarni rad i život. ”Sasvim neuobičajeno, on i njegov tim analizirali su položaj novinara i fizičkih radnika u svetu rada.
*Zašto ste poredili radnike koji su nadničari po definiciji i novinare?
Izabrali smo kategoriju radnika koje odlikuje visoko obrazovanje i relativno visok društveni status, ili je barem tako bilo. Tražili >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << smo komparativnu grupu i našli je u fizičkim radnicima, ljudima bez kvalifikacija, koji su najčešće nadničari. Ali, iako nismo pošli od takve pretpostavke, tokom istraživanja smo na nadničare naišli i među najobrazovanijima, to jest među novinarima. Zato u prvom delu naslova imamo taj put od novinara do nadničara, a u drugom delu objašnjenje da se radi o prekarnom radu i životu. Može da bude čudan i taj spoj rada i života, ali je činjenica da ako imamo prekarni rad, imamo i prekarni život. Teško ćete naći prekarnog radnika koji dobro živi.
*Prekarnost je nov termin u teoriji rada, industrijskih i društvenih odnosa. Možete li nam objasniti suštinu.
To je i u svetu novi pojam, ali je stari fenomen, civilizacija se sa ovom pojavom suočava gotovo od nastanka, a svest o prekarnom položaju javlja se početkom ovog veka. Do sedamdesetih-osamdesetih godina radnici su i ovde i u Evropi relativno dobro živeli od rada, bili smo svedoci dogovora rada i kapitala, svojevrsnog socijalnog pakta koji je radnicima omogućavao daleko pristojniji život nego što je to danas. Osamdesetih godina počinje urušavanje socijalne države i jačanje raznih oblika prekarnosti. U svom osnovnom obliku prekarnost znači nesiguran rad i život. Mi smo u istraživanju prekarnost utvrđivali na osnovu 42 pojedinačna pokazatelja, svrstana u devet grupa. Pokazalo se da od tih devet grupa na nivo prekarnosti najviše utiče egzistencijalna nesigurnost; znači da ljudi nemaju dovoljno novca da žive pristojno i da je i sama egzistencija ugrožena. Potom sledi pravna nesigurnost, nesigurnost radnog mesta, neizvesna zapošljivost jer je veliko pitanje da li ćete doći do novog radnog mesta ako jedno izgubite. Tu je i nesigurnost radnog vremena, nesigurna plata i niz pokazatelja koji govore da je život većine radnika u Srbiji prekaran, nesiguran, neizvestan i izložen upitima na koje prosečan čovek nema odgovora.
*Veliki je broj ispitanika, više od hiljadu. Jeste li imali problema u utvrđivanju reprezentativnog uzorka?
Naše istraživanje nije utvrđeno na reprezentativnom uzorku, ma koliko nastojali da takav uzorak napravimo. Nismo imali osnovnih podataka o populaciji koju smo ispitivali; niko nema podataka o lokaciji novinara po medijima, ni u geografskom smislu. Očekivali smo da će UNS i NUNS imati dovoljno pouzdane podatke, ali pokazalo se da brojke u registrima ne oslikavaju stvarno stanje članstva. Statistika takođe ne raspolaže relevantnim podacima o broju novinara i medijskih radnika. U takvoj konstelaciji išli smo na kombinaciju kvotnog i namernog uzorka, trudeći se da sačuvamo proporcije u polu, starosti i geografskoj distribuciji, da imamo proporcionalni broj novinara iz Beograda, Vojvodine i ostalog dela Srbije.
*Šta o samoj profesiji i svesti novinara govori ta činjenica da nije moguće napraviti reprezentativni uzorak?
To manje govori o profesionalnom identitetu novinara, koji je jači nego što su mnogi očekivali; iako nije optimalan, na skali od 1 do pet kreće se oko trojke. Činjenica da nemamo pouzdane brojke više nam govori o udruženjima, statistici, medijskim kućama koje nemaju ili ne žele da saopšte podatke o broju novinara. Suočeni smo s tim da medijske kuće ne znaju koliko imaju novinara u honorarnom statusu, koliko povremeno, koliko po autorskim ugovorima, pa valjda ni koliko imaju ljudi u stalnom radnom odnosu. To ide dotle da ni sami novinari ponekad ne znaju da li su zaposleni ili nezaposleni. Kad smo dobili takav odgovor pitali smo kako je moguće i rečeno nam je: “Da ste me juče pitali bio bi jedan odgovor, da me pitate sutra bio bi drugi, danas je nešto treće, a sve to nema smisla, jedino ima smisla koliko ću para doneti porodici!“
*Niste pomenuli sindikate, iako su oni nezaobilazni u ovim pitanjima. Na promociji ste rekli da kolektivnih ugovora nema zato što nema socijalnog dijaloga. Zašto je tako?
Nema socijalnog dijaloga, nema kolektivnih ugovora, nema odgovarajuće radno-pravne zaštite novinara. Odgovornost za to ne snose samo vlasnici medija, vlasnici kao vlasnici jure za profitom ili političkim uticajem, ali na drugoj strani nema sindikalnog, pa ni odgovarajućeg profesionalnog udruživanja. Postoje mediji u kojima je sindikalno organizovanje javno ili prećutno zabranjeno, imamo medije sa po nekoliko sindikata koji nisu u stanju da se dogovore o najvažnijim stvarima vezanim za radni status i radne uslove i imamo medije u kojima postoji jedan sindikat u dilu sa vlasnikom. To ne znači da uopšte nema sindikalnih akcija, ima ih povremeno, ali nisu objedinjene i ne doprinose osnovnoj funkciji.
*Strah da će ostati bez posla najčešće je objašnjenje.
Ta vrsta straha je prisutna, kao i strah od svakog otpora prekarizaciji. Iako nismo ispitivali raširenost straha, možemo da ga identifikujemo na osnovu određene zabrinutosti i određenog distanciranja od svake kolektivne akcije. Za takvo stanje ne može se označiti jedan krivac, ali je bitno da li će se naći akter koji će preuzeti odgovornost i inicirati akcije koje bi vodile poboljšanju položaja novinara i jačanju profesionalnosti.
*Najavili ste nastavak istraživanja. Šta će biti u fokusu?
Upravo na pitanju mogućnosti organizovanja medijskih radnika i novinara, pre svega, radi radno-pravne zaštite i ostvarenja profesionalnog identiteta. Ako bude prilike radićemo, postoji i interes novinara i udruženja, pitanje je samo hoćemo li naći finansijera. Prethodno istraživanje podržala je Fondacija za otvoreno društvo. Tada smo kontaktirali 18 različitih organizacija i samo je jedan odgovor bio pozitivan. Nadam se da će i sada biti pozitivan.
Pogledajte:
(Prilogje deo projekta “Socijalni dijalog u Srbiji – razgovor gluvih”, koji se sufinansira sredstvima Ministrstva kulture i infomisanja Srbije)
.jpg)
