Izvor: NoviMagazin.rs, 10.Dec.2017, 15:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Slobodan Stanković: Obrazovanje je najbolji način borbe protiv predrasuda
Urednika elektronskog izdanja Biltena Crvenog krsta Smederevo Slobodana Stankovića poznaju stručna javnost i kolege novinari. U petak 8. decembra u Smederevu je tribinom i malom svečanošću bio obeležen jubilej Biltena.
Iako “bilten” deluje birokratski, reč je o važnom projektu koji nije ograničen samo na vesti iz lokalne sredine, već je i dragocen izvor informacija iz oblasti humanitarnog prava i rada u celoj zemlji, ali i svetu.
*Mediji se svakodnevno >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << gase, vi istrajavate od 2009. Koliko je bilo zahtevno pokrenuti bilten i izdržati 100 brojeva, iz meseca u mesec?
Elektronski bilten Crvenog krsta Smederevo objavljujemo jednom mesečno na ćirilici i latinici i šaljemo ga putem mejl adresa prijateljima i saradnicima organizacije, kao i donatorima. Zadatak biltena je da informiše o radu Crvenog krsta Smederevo, Crvenog krsta Srbije i lokalnih organizacija Crvenog krsta širom Srbije, kao i da promoviše principe humanosti i solidarnosti. Bilten je nekomercijalnog karaktera, a rad na njegovoj pripremi i uređivanju volonterski. Nije bilo lako pripremiti 100 brojeva u kontinuitetu bez prekida, ali kako volim ovaj posao, to mi nije bilo teško. Želim da se zahvalim na podršci svima koji su doprineli da Bilten bude bogatiji i sadržajniji.
*Nezaobilazno pitanje je značaj Crvenog krsta kao najveće i najmasovnije humanitarne organizacije danas za lokalnu sredinu, Srbiju i, kroz saradnju sa Crvenim polumesecom, za ljude širom sveta?
Rad Crvenog krsta, kao najmasovnije humanitarne organizacije, od izuzetnog je značaja za lokalnu sredinu jer se upravo tu odvija neposredan rad sa korisnicima. Imajući u vidu značajne aktivnosti na lokalnom nivou, smatram da lokalne samouprave treba da obezbede sredstva za akcije ove humanitarne organizacije i da podrže mnoge korisne aktivnosti. Srećan sam što imamo jaku nacionalnu organizaciju Crvenog krsta Srbije, sa razvijenim aktivnostima i velikim ugledom u međunarodnom pokretu Crvenog krsta i Crvenog polumeseca. Značaj međunarodnog pokreta Crvenog krsta i Crvenog polumeseca je u tome što organizacije moraju da se pridržavaju univerzalnih principa u svom delovanju.
*Šta vi izdvajate kao najvažniju misiju Crvenog krsta?
Po mom mišljenju, najvažnija misija Crvenog krsta je ublažavanje ljudske patnje jer brojni aktivisti i volonteri često prvi stižu do onih kojima je pomoć najpotrebnija.
*Vaši saradnici u Smederevu, Crvenom krstu i kolege u NUNS-u znaju da ste slepi. Kažite nam koje su najveće predrasude i prepreke s kojima se susreću slepe osobe u Srbiji i kako ste ih vi prevladali?
Tokom života susretao sam se sa različitim predrasudama i preprekama koje sam rešavao sa manje ili više uspeha, u zavisnosti od situacije. Mislim da je obrazovanje najbolji način borbe protiv predrasuda jer obrazovani ljudi lakše mogu da utiču da ih bude u što manjoj meri. Mada je bilo davno, još su mi u prijatnom sećanju profesori Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu koji prema meni nisu imali nikakvih predrasuda, a svaki položeni ispit bio mi je dodatno ohrabrenje. Humanisti Crvenog krsta Smederevo i Srbije pokazali su mi lepši i humaniji put jer su me prihvatili bez predrasuda. To je u ovoj organizaciji moguće jer neguje principe tolerancije, humanosti i solidarnosti.
*Zbog čega ste se opredelili za novinarstvo kao poziv i koliko OSI imaju mogućnosti da budu aktivni u profesiji?
Još kao dete, a i kasnije, mnogo sam slušao radio, a kasnije se kod mene javila želja da postanem novinar. Ta želja biće mi ispunjena tek 1995. godine, kada sam počeo honorarno da radim za smederevski Radio S, zahvaljujući razumevanju tadašnjeg direktora i glavnog i odgovornog urednika Vase Bojčića. Najpre sam pripremao emisiju o humanitarnim organizacijama, a zatim sam pratio rad seoskih mesnih zajednica. Bio sam saradnik Radio Smedereva, lista Naš glas, Pan radija iz Novog Sada, časopisa Crvenog krsta Srbije i glasila Saveza slepih. Više puta proglašen sam za saradnika godine glasila Saveza slepih Srbije. Od 2000. godine član sam Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Saradnja sa ovim i drugim redakcijama pomogla mi je da upoznam mnoge humanitarne organizacije i ljude s kojima sam ostao u kontaktu i kada su promenili posao ili otišli u penziju.
Mislim da osobe sa invaliditetom, zahvaljujući napretku tehnologije, mogu da obavljaju i najsloženije poslove u zavisnosti od nivoa obrazovanja. Mogućnosti za rad osoba sa invaliditetom danas su mnogo veće, a gde je to moguće treba afirmisati i rad od kuće.
*Kada biste na skali od 1 do 5 ocenjivali odnos društva u celini prema osobama sa invaliditetom u Srbiji, koju biste ocenu dali i zašto?
Dao bih ocenu 4 zato što su danas osobe sa invaliditetom mnogo vidljivije nego ranije, što su usvojeni mnogi propisi od značaja za osobe sa invaliditetom i što danas postoje institucije koje se bave zaštitom osoba sa invaliditetom. Ovu ocenu sam dao i zbog toga što se proces zaštite osoba sa invaliditetom odvija u uslovima kada i većina građana Srbije teško živi. Međutim, mislim da u narednom periodu treba još više unapređivati zaštitu osoba sa invaliditetom, stvarati uslove za što bolje školovanje i zapošljavanje ovih lica, nabavljati savremena pomagala, otklanjati arhitektonske i druge barijere i stvoriti uslove da usluge za osobe sa invaliditetom na lokalnom nivou budu stalne, a ne da zavise od projekata. Treba stvoriti uslove da osobe sa invaliditetom u većoj meri budu uključene u politički proces i da im se povere važne dužnosti na lokalnom i državnom nivou.
*Delimično ste odgovorili i na naredno pitanje, ali da dopunimo: dugo se govori o inkluziji, na koji način se OSI mogu aktivnije uključiti u život uže i šire zajednice i koliko je važno početi od najranijeg detinjstva sa razvojem njihovih potencijala?
Veoma je važno da se potencijali osoba sa invaliditetom prepoznaju u najranijem detinjstvu i da se razvijaju tokom kasnijih faza života. Da bi osobe sa invaliditetom mogle ravnopravno da se uključe u život lokalne i šire zajednice, treba raditi na njihovom što kvalitetnijem obrazovanju, uklanjati arhitektonske i druge barijere i razvijati usluge za što samostalniji život u zajednici, kao što su personalni asistenti, gerontodomaćice, tumači znakovnog jezika, lični pratilac deteta i drugo.
